Izvor: Glas javnosti, 10.Dec.2009, 02:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nevino se ne može vladati

- On je, kako bi se to danas reklo, jedan pragmatičan političar - kaže Boris Isaković u najkraćim crtama da o svojoj ulozi Oderera, koji je uz Igoa, jedan od dvojice glavnih likova Sartrovog političkog trilera „Prljave ruke“, koji će premijerno biti izveden u subotu na Velikoj sceni Ateljea 212. Režiju i adaptaciju potpisuje Nikita Milivojević, a pored našeg sagovornika, u podeli su i Marko Janketić, Nina Janković, Milica Mihajlović, Svetozar Cvetković, Nebojša Ilić, Miloš >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Samolov, Branislav Zeremski i Feđa Stojanović.

- Oderer je i vrlo snalažljiv političar koji, ja volim da mislim tako, ima bar zrnce poštenja u sebi, ali i čovek koji voli ljude. Spreman je da se bori za njih svim sredstvima koja su u politici dozvoljena.

Partnerstva...

Lik Oderera, između ostalog, nekad su tumačili bardovi našeg glumišta LJuba Tadić, Miša Janketić...

- To je velika i ozbiljna uloga, a ja sam oduvek voleo takve zadatke. Svakako da mi prija činjenica da budem u društvu takvih imena kao što su LJuba i Miša. A, takođe, interesantna je i ta neka mala simbolika da mi je u ovoj predstavi, direktan partner na sceni, u ulozi Igoa, Mišin sin Marko, moj student. Opet, sa druge strane, Miša je, kad je bio u nekim Markovim godina, igrao i Igoa.

Sartrov komad bio je inspiracija jednom od najboljih rok pesnika i muzičara sa ovih prostora Branimiru - Džoniju Štuliću da napiše čuvene angažovane pesme „Pavel“ i „68“, objavljene 1982. godine na kultnom „Azrinom“ albumu „Filigranski pločnici“. Šta je, u umetničkom smislu, pobudio u vama?

- Moja inspiracija najviše je bila usmerena prema Igou koji pokušava da pronađe neki bolji svet ne samo za sebe, nego i za svoju generaciju. On poseduje taj jedan bunt, s kojim bi mogao da bude pravi predstavnik jedne generacije mladih ljudi kojima je svega preko glave i zbog toga bi da naprave neku vrstu pobune i revolucije.

Imaju li šansu da urade tako nešto?

- Teško. Ali, mislim da to nije pitanje ove države, nego sveta uopšte. Nažalost, svet je danas postao jedno veoma prljavo mesto zahvaljujući upravo tim savremenim političarima, sličnim Odereru. Oni su uspeli da rasture osnovnu koncepciju postojanja sveta, a to je ljudsko zajedništvo. Kad se tako nešto uradi, onda su šanse za revoluciju veoma male.

Vaš junak kaže: „Ja, vidiš, imam prljave ruke. Do lakata. Zavlačio sam ih i u govna i u krv. Pa, šta onda? Misliš li da se može nevino vladati?“ Dakle?

- Naravno da se ne može nevino vladati. To je Sartr lepo prepoznao i u tom smislu ništa se nije promenilo. Ako bi postavili neku skalu nevinosti, onda bi ona, u odnosu na 1948. godinu, kada je komad napisan, izgledala sigurno mnogo drugačije zato što je tada sve delovalo naivnije nego danas. Tada je postojao taj neki ideal, odnosno verovanje da ako isprljaš ruke zbog nečega, da to radiš za neko opšte dobro. Međutim, ljudi su u međuvremenu evoluirali neverovatnom brzinom, a svako prljanje ruku radi se isključivo zbog svoje lične koristi. Danas je sve mnogo prljavije, muljavije i sve se svodi na trgovinu.

Da li se, kao što Džoni smatra, „umazane ruke brzo peru“?

- Moral je čudna stvar. Mislim da se ruke, kad ih jednom uprljaš, nikad ne mogu oprati „do kraja“. Možda ih operemo svi, posle, tamo na nekom mestu, pred svojom savešću ili pred Bogom. Tu se najbolje vidi koliko su bile umazane i da li ih je, uopšte, moguće oprati ili ne. Za neke stvari koje se dešavaju u ovom komadu, kao što je, na primer, ubistvo, čovek veoma teško može da se iskupi. U stvarnom životu, naravno da nikad ne bih voleo da se susretnem sa tim pitanjima. To su, verovatno, najteža pitanja na koja ni oni, koji su nešto tako zaista uradili, nemaju jasne odgovore.
Pogledaj vesti o: Nina Janković

Nastavak na Glas javnosti...