Izvor: Politika, 26.Maj.2009, 00:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nemam maštu za komediju

Tokom dvadesetogodišnjeg rada u pozorištu, samo sam je jednom postavio na scenu. I bio je to moj najgori komad, kaže kanski dobitnik „Zlatne palme”

Ekskluzivni intervju: Mihael Haneke

Kan – Konačno mogu da kažem svojoj ženi: „Ovo je trenutak u kojem sam istinski srećan!”, izjavio je Mihael Haneke, pošto je iz petog pokušaja osvojio „sveti gral” svetskog filma – kansku „Zlatnu palmu”.

Austrijski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << scenarista, pozorišni i filmski reditelj, u dosadašnjoj plodnoj karijeri takmičio se u Kanu sa pet filmova i do sada osvojio Gran pri za „Pijanistkinju” (2001) i nagradu za najbolju režiju za film „Skriveno” (2005. godine ovu mu je nagradu kao predsednik žirija dodelio Emir Kusturica). Najveće priznanje 62. Kanskog festivala, za film „Bela traka”, uručila mu je predsednica žirija – glumica Izabel Iper, koja je za ulogu u Hanekeovoj „Pijanistkinji” i sama osvojila najveće kansko glumačko priznanje. Uz to, Mihaelu Hanekeu pripala je i nagrada žirija Međunarodne federacije filmskih kritičara.

Iako je „Bela traka”, zapravo, film epohe čija je radnja smeštena u praskozorje Prvog svetskog rata i rađanja nacizma, u njemu se – kao što je to činio i u „Benijevom videu”, „Smešnim igrama”, „Nepoznatom kodu”, „Pijanistkinji” i filmu „Skriveno” – Haneke ponovo na dokumentaristički način bavi zebnjom porodice, osećanjem straha i krivice, odnosom dece i odraslih, dvostrukim moralom", unoseći u sve to i veliki lični angažman uz zadržavanje rediteljske hladnoće i smirenosti.

O tome je i bilo reči tokom razgovora, vođenog sa ovim zanimljivim autorom u Kanu, dan posle svetske premijere njegovog filma „Bela traka”.

Tema nasilja i krivice vratila se u centar Vašeg dela?

Ove teme istražujem u svim filmovima. U našem društvu pitanje nasilja je neizbežno. Što se tiče krivice, odrastao sam u judeo-hrišćanskom okruženju u kojem je to uvek prisutna tema. Ne morate biti loša osoba da biste postali krivi i nosili krivicu – to je deo naše svakodnevice. Film sa najviše nasilja koji sam snimio bio je „Smešne igre”. Živimo u svetu koji je nasilan i koji neprestano proizvodi nasilje. Ne mogu da kažem da je ono moja fascinacija, ali o njemu govorim jer ga se plašim.

Uobičajeno „hanekeovski” i u „Beloj traci” u zapletu postavljate više pitanja nego što dajete odgovora.

Nema tu objašnjenja. Moje pravilo je uvek bilo da se postavljaju pitanja, da se veoma jasno predstavljaju i da se priča pripoveda tako da gledaoci mogu sami da daju odgovore. Sve drugačije postavljeno značilo bi kalkulaciju. Prolazim kroz velike napore kako bih postigao ovaj efekat. Inače, verujem da umetnost treba da postavlja pitanja i ne nudi odgovore, što se uvek čini sumnjivim, da ne kažem – opasnim. Studirao sam filozofiju i moje iskustvo je da je filozofija racionalni način postavljanja pitanja a ne davanja odgovora.

Radnju filma smestili ste u period pred sam početak Prvog svetskog rata, a sve je moglo da se dogodi i danas?

U tome i jeste moć filma. Radio sam na ovom projektu više od deset godina, strpljivo, polako. Glavni cilj je bio da se fokusiram na grupu dece koju su „kljukali” vrednostima transformisanim u apsolutne, i kako se one mogu odraziti na njih. Ukoliko principe ili ideale, političke ili religiozne, uzdižete do statusa apsolutnog, oni postaju nehumani i dovode do terorizma. Drugi naslov filma o kojem sam razmišljao bio je „Desna ruka božija”, jer bi se on zaista odnosio na decu, u filmu „hranjenu” idealima i teškim kaznama iz čega se ona izvrću na zlo. Štaviše, ovaj film nije samo o fašizmu – što bi bilo previše jednostavno tumačenje jer je priča smeštena u nemačko selo, već je ovo film o konačnom obrascu ponašanja i univerzalnom problemu izopačenih ideala.

U „Beloj traci” pokazali ste nam i sve blagodeti crno-belog filma?

Sve poznate slike iz kasnog 19. i ranog 20. veka su crno-bele. Sve uspomene na taj period su crno-bele, dok recimo 18. vek zamišljamo u koloru, zahvaljujući slikarskim radovima ali i romantičnim filmovima koji su snimljeni o ovom periodu. Raditi crno-beli film, veliki je izazov. Ujedno, ovakva odluka mi je omogućila i efekat distance od naratora koji postoji u filmu. Od seoskog učitelja koji hronološki prati sve nemile događaje tokom jednog leta, sumnjajući da se iza sveg zla kriju strogo vaspitavana, teško kažnjavana i pokorna deca. Ono što je važno, jeste pronaći odgovarajući medij za portretisanje vremena i ljudi.

Teme se u Vašim filmovima menjaju, ali stil ostaje isti – uvek se prepoznaje Haneke?

Sve moje filmove uradio je isti stvaralac i ja se nadam da imam potpis, lični stil koji će se lako identifikovati. Stil treba da bude kreativan, a služba forme je da bude odraz priče koju nije neophodno adaptirati za svakog. No, nadam se da su ljudi sada već sposobni da prepoznaju moj rad i da ime Haneke ima već dovoljno kredita kojim može da se otvori špica svakog sledećeg filma.

Posle „Benijevog videa” pitala sam se kakav li je to čovek koji može da snimi ovakav film? Kakva ste Vi vrsta osobe?

I ja se to stalno pitam.

Da li pokušavate da nas „ubijete” tokom gledanja Vaših filmova?

Društvo u kojem živimo ima mnogo smrtnije posledice po nas od gledanja mojih filmova, koji pokušavaju da ukažu na probleme sa kojima se svakodnevno suočavamo.

Male stvari u našim životima mogu da imaju teške posledice. Je li osećanje krivice ono o čemu treba da se preispita i filmski junak i gledalac Vašeg filma?

Mislim da to nije pitanje krivice, već pitanje zašto je neko odgovoran za ono što čini i što je počinio dok je bio dete. Mislim da svi mi zajedno imamo trenutke sebičnosti i trenutke koje bismo najradije želeli da zaboravimo.

Nemoguće je ne ceniti i Vaš lični angažman. Angažovani filmski autori danas su prava retkost?

Stav i angažman nisu služba. Umetnik sam odlučuje da li će njegova umetnost biti angažovana, da li će njegov rad biti ozbiljan i samim tim i on shvaćen ozbiljno, bez obzira na to što može da izazove i debate. Najvažnije u takvoj vrsti angažmana jeste pokušaj refleksije stanja društva i onoga što se smatra egzistencijom. Umetnost može da bude i zabava, ali i tada može da bude diverzivna i da fokusira Vaše misli.

Kada ćete da snimite komediju?

Nažalost, nemam dovoljno razvijenu maštu za komediju. Tokom dvadesetogodišnjeg rada u pozorištu, samo sam jednom na scenu postavio komediju. I bio je to moj najgori komad.

Dubravka Lakić

[objavljeno: 26/05/2009]

Nastavak na Politika...