Izvor: Blic, 31.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neki lideri su izgubili kompas
Neki lideri su izgubili kompas
Pre samo nekoliko dana reklama 'I miris i ukus' po anketi TV gledalaca i čitalaca nekoliko listova proglašena je za najbolju. Dakle, ispijajući kafu u raznim varijantama Milena Dravić i Dragan Nikolić, doajeni ovdašnjeg glumišta, pokupili su sve simpatije i po ko zna koji put osvojili publiku. Govoreći o tom vidu rada Milena Dravić kaže da je tokom svoje bogate karijere imala bezbroj ponuda da radi reklame.
'Davno, davno sam uradila >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jednu u ‘Jadran filmu’ u Zagrebu, ali shodno ugovoru kratko je išla, i na to se potpuno zaboravilo. Takođe, uradila sam jednu za ‘Sintelon’, bilo je tu nas nekoliko žena. Ali, kako sam ja tada bila na crnoj listi televizije, jer reč je 96/97 godini, ona je brzo skinuta'. Znate li zašto ste bili na crnoj listi?
- Nisam išla da čitam svoj dosije. Htela sam, ali sam odustala, jer mi je rečeno kako prvo treba da prođe neka kontrola, pa da čitam u prisustvu nekoga, pa da zapamtim sve, jer pisanja nema, i da ni sa kim dalje ne mogu da razgovaram o tome, ni sa mužem ni sa rođenim bratom, niti sa bilo kim. I to sa crnim listama, krenulo je od nas nekoliko, a na kraju je lista bila kolektivna. Takva je, očigledno, bila komanda tadašnjeg generalnog direktora. Kada se danas osvrnete iza sebe i pogledate unazad kakvo vas osećanje obuzima? Da li biste sve ponovili?
- Moj životni put je očigledno bio predodređen. Kao vrlo mala, sa četiri godine krenula sam u baletske vode, potom su me rano angažovali na filmu, ali o tome sam već puno puta pričala, u svakom slučaju tako sam zakoračila u svet umetnosti glume. To je moj život i ja ga ne bih menjala. Da se ponovo rodim, opet bih izabrala isti poziv. Taj posao meni nije bio nametnut i njime sam se bavila i bavim se sa puno ljubavi.
Doživljavate li sebe kao zvezdu?
- Ne, to sam puno puta rekla. Bilo je vremena kada nam je kinematografija bila u evropskom vrhu, kada sam, na neki način, mogla da se osećam zvezdom, kada sam radila punom parom, i to za razne filmske kuće - i tada mi je taj osećaj zvezde bio stran. Kad već pominjemo 'zvezdano' vreme ovdašnje kinematografije prisetimo se da ste vi jedina jugoslovenska glumica koja je dobila nagradu na prestižnom filmskom festivalu u Kanu. Tada ste jednu uglednu novinarku gađali kutijom aspirina kao odgovor na pitanje - da li žene u Jugoslaviji znaju za kontracepciju. Kako danas gledate na taj događaj?
- I sa današnje distance mislim da je to bio spontan potez, sasvim primeren situaciji. Drugačije, jednostavno, nije moglo (smeh). Jeste li skloni takvim reakcijama?
- Pa, kada sam isprovocirana. Nisam podložna prvokacijama, ali ako dođe do nekih takvih situacija, umem da se snađem (smeh).A, jeste li duhoviti privatno?
- Budem ponekad, uglavnom kada sam opuštena. Tako barem kažu moji prijatelji. Prijaju im moji komentari. I način na koji komentarišem. Ali, ne radim ja to sa ciljem da izazovem smeh. Mada, idem ja i u totalnu kontru, potonem u pesimizam. U stvari, između te neke vedrine i crnila odvija se čitav moj život i moj posao. Znate li koliko ste uloga odigrali?
- U 'Bumerangu' sam odigrala 87. filmsku ulogu, a sve zajedno zaista ne znam. Nisam još pravila taj neki zbir šta se sve sa mnom ispodogađalo. Mogu samo konstatovati sopstveno zadovoljstvo, jer sam imala tri bogate, paralelne karijere - na filmu u pozorištu i na TV. To je nešto što ipak nije svakidašnje ni za širi prostor od ovoga. Na koji način sagledavate svoju ulogu u 'Bumerangu', pre svega u odnosu na ostale uloge koje ste uradili na filmu?
- Skoro deset godina su me na filmu potpuno zaboravili. Za ženu glumicu to je dragoceno vreme izgubljeno zauvek, ali šta da se radi, tako je kako je. To vreme sam iskoristila da radim u pozorištu niz izvrsnih uloga. Da sam na filmu odigrala to što sam u pozorištu, moglo bi se reći da mi je karijera potpuno ispunjena; ovako ostala je izvesna praznina. Ne znam da li ću u vremenu koje mi preostaje imati šanse da nešto veliko uradim i tako nadoknadim bar deo izgubljenog vremena. U svakom slučaju na uloge koje sam radila u poslednjih četri-pet godina, pa i na 'Bumerang' gledam kao na delove jedne celine, poput mozaika. Šta taj mozaik podrazumeva?
- Iz filmskog zaborava izvukla me Mira Vukomanović sa filmom 'Tri letnja dana', zatim je došla uloga u 'Buretu baruta', potom 'Nebeska udica', pa 'Normalni ljudi' i onda 'Bumerang'. Vidite, sve te žene su gubitnici, to su žene koje u ovom našem vremenu bivaju sve više i više degradirane. Izlazeći iz lika u 'Tri letnja dana' i ulazeći u lik žene iz autobusa u 'Buretu baruta', ta žena sigurno ide i u dalju degradaciju, doživljava nesreću, a katastrofa se događa u 'Nebeskoj udici', filmu koji govori o bombardovanju, i stvari se sunovraćuju. U 'Bumerangu' ona je gotovo sasvim pala. Moja uloga u tom filmu je svojevrsna metafora činjenice da je ogroman broj ljudi u ovoj zemlji hteo preko noći da se obogati i pomislio da su mu sva, i najamoralnija sredstva dozvoljena. A, s druge strane imali smo najkvalifikovanije prodavce za uličnim tezgama i taksi vozače. Kakav apsurd! Kad već pominjemo društvene (ne)prilike, kako gledate na činjenicu da su se čuvene oktobarske promene odigrale baš na vaš rođendan, 5 oktobra?
- Ne znam, ali se nadam da će to biti, ako Bog da, slavljenički dan za sve nas. Zaista je tih dana bio ogroman pritisak i naboj. Mislila sam - Bože ako hoćeš išta da mi podariš za ovaj rođendan, podari mi te promene!! Verujem da je slučajnost što se promene odigrale baš na moj rođendan. Jednostavno, zvezde su se tako namestile. A ja sam, eto, bila u prilici da proslavim rođendan sa najmanje pola miliona ljudi. A kako procenjujete stvari sada, više od godinu dana nakon promena? Da li su naše nade poprilično izneverene?
- Zato baš i nisam tako ushićena kada kažem da se nadam kako će 5. oktobar biti slavljenički dan za sve nas. Jer, mnogi ljudi očigledno nisu ozbiljno shvatili tu ogromnu energiju našeg naroda, pozitivnu energiju zbog koje se, čini mi se, ni slučajno nije smelo dogoditi ovo što se danas događa. Imam utisak da su neki lideri izgubili kompas i da ih je vlast ipak promenila, iako su obećavali da je vlast smenjiva. Mislim da bi morali svi da se vrate sebi, u normalu i da je besmisleno u mnogim segmentima nastavljati tu politiku koju smo svi tako skupo platili i koja je pre svega obeležena nametnutim zaboravom. Šta podrazumevate pod 'nametnutim zaboravom'?
- Prethodna decenija je zaista diktirala zaborav. Recimo, listajući fotografije čovek se istinski zapita i ko je bio i gde je bio i šta je bio... Da li je to bila stvarnost ili ne. Prosto su nas uterali u zaborav, nametnuti zaborav. Živeći nametnutim životom, pod teretom nametnute politike, bili smo naterani da se udaljimo sami od sebe. Bar se meni tako čini. Vi ste prva osoba koja je sa predstavom 'Milena u svetu muškaraca', nakon raspada, gostovala u Sloveniji. Kakva sećanja imate na taj događaj?
- Ne ubrajam sebe u jugonostalgičare, ali mi je vreme raspada veoma teško palo, zbog prijatelja, zbog silne krvi koja se zalud prolivala, zbog bede... I kada sam, po pozivu, krenula na to gostovanje išla sam avionom do Trsta, kola su došla po mene pa smo krenuli put Kopra i Umaga. A na tim lokacijama svojevremeno sam snimala nekoliko filmova. Odjednom, u kolima, vozeći se, osetila sam pritisak u grudima. U želucu. I odjednom sam dobila takav napad plača, ridala sam i nisam znala šta mi je. Emocije su mi proradile i krenuo je jad da kulja iz mene. Eto, bila je to moja reakcija, tako je, prosto, moralo biti, i bolje je što je tako bilo. Inače, publika me tada dobro primila sa puno aplauza i bez provokacija. Prijatelji, takođe. I kasnije, kada sam odlazila bilo je dirljivo i lepo, kao na primer kada sam u aprilu Matijažu Klopčiču zajedno sa koleginicom Milenom Zupančič uručivala nagradu za životno delo. Tatjana Njeyić
