Izvor: Politika, 04.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na razmeđi analitike i romantike
Novi roman nobelovca Džona Kucija "Dnevnik jedne loše godine" je retko romantično delo iz pera pisca koji važi za racionalnog, duboko analitičnog i pomalo hladnog mislioca
Specijalno za "Politiku"
Melburn – "Dnevnik jedne loše godine" ("Diary of a Bad Year"), nova knjiga nobelovca Džona Maksvela Kucija, propraćena je ogromnim interesovanjem na upravo održanom Melburnškom festivalu pisaca. Po svom običaju, Kuci je pročitao nekoliko odlomaka koji su publici >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dočarali duh novog dela, ali na pitanja iz publike nije odgovarao. Po svemu ovome, kao i po žanrovskoj hibridnosti knjige, bio je to jedinstven događaj na 21. festivalu koji se po popularnosti može uporediti sa beogradskim Oktobarskim susretima pisaca.
Umetnici, a posebno književnici, su odvajkada pokušavali da objasne ljudima šta im se događa i zašto. Taj cilj su prvo nastojali da ostvare u okviru strogo definisanih stilova, zatim su u 20. veku odbacili stilske okove, da bi Kuci najzad doveo u pitanje i sam pojam žanrovske podeljenosti. Prvo iznenađenje koje dočeka nepripremljenog čitaoca "Dnevnika jedne loše godine" je stranica koja nudi dva, naizgled odvojena, narativna toka: jedan pripada žanru esejistike, drugi žanru romana. Eseji su kratki, a jezik pristupačan svakom, čak i onome ko mahom čita samo dnevne novine.
Prva grupa eseja zauzima najveći deo knjige i sabrana je pod naslovom "Tvrda načela", datiranih od 12. septembra 2005. do 31. maja 2006. Teme su različite, ali se većinom svode na pitanja državnog uređenja, građanskih sloboda, lične etike i javnog morala.
Uvodna linija razmatranja ide od prirode države preko pojma anarhije naspram demokratije do Makijavelijevog poimanja vlasti koja sva sredstva opravdava zakonom nužnosti. Bespoštedan takmičarski duh umesto načela međusobne saradnje je jedan od najmanje priznatih problema liberalnog kapitalizma, a tretman životinja tema kojoj se Kuci neprestano vraća. Ptičja groznica je povod piscu za razmišljanje o naučnim saznanjima, dok je ulogu ljudskog tela u oblikovanju identiteta na dnevni red stavio još Frojd, i od tada njena aktuelnost ne jenjava. Teme preuzete iz medija i filozofska razmišljanja smenjuju se u ovoj knjizi u talasima, zaokružavajući aktuelan pogled na svet, pogled pisca, intelektualca, mislioca.
Malo je, doduše, verovatno da će bilo ko prvo pročitati sve eseje sabrane u prvom delu. Jer, u dnu strane teče druga priča, previše primamljiva da bi joj odoleo čak i najokoreliji teoretičar. Narator je pisac, naizgled nalik na Kucija samo nešto stariji, a radnja se ne odvija u Adelaidi već u Sidneju. Sličnost između fikcije i stvarnosti je, naravno, namerna. U njoj se ogleda rastuća tendencija pisaca da zamagljuju razliku između imaginacije i fizičke stvarnosti. Ali, umesto da svet realnosti podrede svetu fantazije kao što to rade tvorci magičnog realizma, pisci na zapadu sve češće zamagljuju razliku na suprotan način – prikrivajući maštu iza fakata prepoznatljivih široj čitalačkoj publici.
Kod Kucija, ovaj trend je postao još složeniji. Njegov pisac je takođe slavan, a eseji koje piše po narudžbini nemačkog izdavača su upravo oni štampani u "Dnevniku jedne loše godine". Dok je jednog jutra sedeo u kutku čekajući da mašina za veš završi program, u perionicu je ušla mlada, zgodna i provokativno odevena žena. Ono što sledi je istančana priča o žudnji vremešnog muškarca, o dobu viteške suzdržanosti i izazovu slobodno izražene seksualnosti. Iznad svega, to je priča o hodu vremena i smeni generacija, o promeni moralnih načela ali ne samo na polju odnosa među polovima, već i u domenu biznisa, opštih interesovanja, svakodnevice.
Dovoljno je da čitalac odmakne samo nekoliko stranica, pa da ova priča postane još složenija. Pogledu pisca Kuci ubrzo dodaje verziju mlade žene koju prati paralelno, kroz narativnu nit uklještenu na stranici između dve već pomenute. Sve ono što je saznao iz jednog ugla, čitalac može odmah da sagleda i iz drugog, iz perspektive mladosti i drugog pola. Kako će to ostvariti, da li će često prekidati nit jedne priče i prelaziti na drugu ili će prvo pročitati eseje, zatim jednu verziju fiktivne priče, pa onda drugu, isključivo je do čitaoca.
"Dnevnik jedne loše godine" je retko romantično delo iz pera pisca koji važi za racionalnog, duboko analitičnog i pomalo hladnog mislioca. Kuci kao da to i sam priznaje na jednom mestu. Već sam ovaj zaključak, ma koliko oprezan, ukazuje na uverljivost podvojene naracije. Ideje, logika i osećanja u ovoj knjizi su gotovo viteški, a u fiktivnom delu nekako topli i nežni. To je pogled nekog ko je istovremeno duboko zainteresovan za sudbinu sveta i odsečen od njega. Duhovna načela prikazana u pozitivnom svetlu se suštinski ne razlikuju od onih starinskih. Otmenost duha se opire grabljivosti liberalnog kapitalizma i opstaje. Menja se jedino akcenat. Dok su za pisca kog napušta snaga jaki argumenti prirodan način rezonovanja, mladoj ženi je to već mnogo manje interesantno. Njen mekši pogled na svet je ono čime Kuci završava "Dnevnik jedne loše godine".
Ova manja grupa eseja, njih 24, sabrana je pod naslovom "Drugi dnevnik". Kuci se, inače, ne upušta u demistifikaciju sopstvenog dela. Ne daje čak ni intervjue, ali zato strpljivo daje autograme na stranicama svojih knjiga. Taj ritual trajao je na Melburnškom festivalu pisaca više od jednog sata. Kuci ne samo da je bio jedini nobelovac, već i jedan od retkih romanopisaca zastupljenih u programu. Njihovo odsustvo je, može se slobodno reći, glavna karakteristika ovogodišnje manifestacije. Mada akcenat na krimićima, publicistici i debatnim krugovima ukazuje na književnu orijentaciju samog umetničkog direktora, takav program istovremeno odslikava trend koji se već duže vreme zapaža u Australiji. Ko iza njega stoji, da li izdavači ili čitalačka publika, teško je reći. Zakon povratnog delovanja zamagljuje svaki pokušaj da se utvrdi uzročnik. Sami pisci mora da su toga najviše svesni. Struktura "Dnevnika jedne loše godine" to najbolje potvrđuje.
Jasna Novaković
[objavljeno: 04.09.2007.]
