Izvor: S media, 02.Avg.2009, 11:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mravinjak sa hiljadu priča
Priču bi trebalo ispričati o nečemu što se pričulo, načulo, jedva, loše čulo. Iz zbrke zvukova i šumova, potrebno je izdvojiti nešto što niko ne čuje, niko ne vidi, niko ne oseća, nešto nečuveno, i zatim o tome pričati drugima". Ovako počinje jedna od trinaest priča Dragana Velikića (1953) iz tek izašle knjige "Beograd i druge priče", koju su objavili "Stubovi kulture". Prva i dve poslednje priče ("Traktat o tišini" i "Vozovi") su nove, a ostale su odabrane iz knjiga "Pogrešan >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << pokret" i "Staklena bašta".
Naklonost čitalačke publike i kritike Velikić je stekao romanima : "Via Pula" (1988), za koji je dobio nagradu "Miloš Crnjanski", "Astragan" (1991), "Hamsin 51" (1993), "Severni zid" (1995), za koji je dobio stipendiju Fonda "Borislav Pekić", "Danteov trg" (1997), "Slučaj Bremen" (2001), "Dosije Domaševski" (2003).
Poseban odjek imao je "Ruski prozor" (2007)ovenčan duplom krunom najuglednijih književnih priznanja - "Mešom Selimovićem" i Nagradom NIN-a. Nekoliko godina Velikić je radio kao književni urednik, pisao kolumne. Od 2005. godine je naš ambasador u Beču, a diplomatski frak uskoro će odložiti i vratiti se u Beograd, književnom radu.
* Knjigu otvara priča "Beograd". Je li to nostalgija za rodnim gradom?
Ne, ni govora o nostalgiji. Priča je napisana pre deset godina u Beogradu. Želeo sam da u jednoj priči sažmem dušu grada onako kako je ja vidim i osećam, a da istovremeno pratim nekoliko sudbina tokom jednog jedinog dana.
U ovoj priči vozača tramvaja "dvojke" grad podseća na "ogromnu ukrštenicu koja neće biti popunjena do kraja". Da li je to i vaš doživljaj Beograda?
Svaki grad je jedna beskrajna ukrštenica. Mravinjak u kojem se istovremeno dešava stotine hiljada priča. Vozač tramvaja je uzorak, kao i putnici koji su se tog dana u određeno vreme našli u vozilu na kružnoj liniji "dvojke". Priča "Beograd" jeste viđenje sveznajućeg pripovedača, jedan "in medias res", pokušaj da se u podrhtavanju ogromnog mehanizma grada raspoznaju neke sasvim lične priče.
"Priča se skriva u nečujnom, nevidljivom, i otkriva samo pažljivom čulu", pišete u "Traktatu o tišini". Kako vi "otkrivate" priče?
Svaki put je drugačije. Kao što vajar u neobrađenom komadu kamena vidi skulpturu, tako i ja naslutim iz jednog jedinog prizora celinu. Uvek je to samo detalj, fragment, koji je zapravo skriveno srce priče ili romana.
Priča "Vozovi", napisana 1998. daje sumornu sliku vremena u zemlji u kojoj je "svaki kolosek sporedni, ne vodi nikuda, ne obećava ništa". Kako ste se lično odupirali takvom sivilu bez nade?
Kada nema nade, nema ni odupiranja. To nije moj slučaj. Pisao sam kolumne i tekstove. Nije sve bilo sivo. Zvanična boja jeste bila siva, međutim, ko je hteo da vidi, video je i druge boje. Crno-beli program nikoga nije sprečavao da ne potraži kolor. Pitanje je vlastitog izbora i lične hrabrosti da li pristajete na ponudu ili ne pristajate.
Priču završavate snom da ćete se jednom "probuditi u zemlji kroz koju prolaze vozovi". U kojoj meri je danas taj san realnost?
San nikada ne može biti realnost. I kada se ispuni, uvek je realnost nešto drugo. Ipak, to vreme o kojem govori priča "Vozovi" je iza nas. Na nivou metafore nešto se promenilo. Nažalost, izvan te metafore, stanje pruga, signalizacija i vozovi su i dalje u očajnom stanju. Za utehu je da nam spori vozovi pružaju iluzije velike zemlje.
Među ostalim pričama, nekoliko je ljubavnih. U njima ima dosta putene strasti, ali se veze, iz raznih razloga, tanje ili kidaju...
Pa zašto bi u priči bilo drugačije nego u životu?
U književnost ste ušli kao pripovedač, a zatim ste se okrenuli romanima. Šta je bio razlog?
U romanu sam kod kuće. Ta mi forma najviše odgovara. Jedan kritičar je davno rekao da su moje priče sinopsisi za romane.
Dakle, nije to bila odluka, već sam sledio prirodan put. Uostalom, i priča "Beograd" je skica za mogući roman.
Posao koji sada obavljate je veoma zahtevan. Koliko i kada stižete da pišete?
Roman "Ruski prozor" završio sam pre dve i po godine. I otada ništa nisam napisao. Niti sam to pokušavao. Jer, kada počinjete roman potrebno vam je sve vreme ovog sveta. A ja trenutno nisam u mogućnosti da pišem jer nisam gospodar svog vremena. Za utehu je da ću sa ovako dugom pauzom promeniti registar. A to jeste veoma važno.
Ovih dana stižu vesti o novim prevodima vaših knjiga. Šta je odlučujuće da se knjige domaćih autora probijaju u svet?
Ne postoje pravila. Za početak, dobra knjiga i dobar prevod. Zatim, izdavač koji veruje u pisca kojeg objavljuje. Kada su pre skoro dvadeset godina počeli da se pojavljuju prevodi mojih knjiga na nemačkom jeziku, bilo je to isključivo zaslugom izdavača. Bio je to mali austrijski izdavač Njieser. Knjige su dobro prolazile kod kritike. Kasnije sam prešao kod velikih nemačkih izdavača kao što fudbaler pređe u veći klub. Važno je imati prevode na velikom jeziku, jer kasnije, u druge, manje jezike idete zahvaljujući nemačkom, francuskom ili engleskom tržištu. Moj slovački, poljski ili mađarski izdavač došao je do mojih knjiga preko nemačkih prevoda.
Danas Ministarstvo za kulturu Srbije, kao što to rade sve ozbiljne zemlje, delimično finansira prevode srpskih pisaca na druge jezike. Ma koliko ta sredstva bila ponekad i simbolična, to jeste gest koji ima odjeka kod stranih izdavača. Kultura se ne može meriti profitom. Besmisleno je dokazivati značaj kulture jedne zemlje. Da je drugačije ne bi, na primer, budžet za kulturu Austrije bio isti koliko i vojni budžet. Čak je za nijansu i veći.
