Izvor: Blic, 22.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mnogo je talenata, a premalo dela
Mnogo je talenata, a premalo dela
Prestao sam da mislim na muziku. Više je nigde nisam pronalazio. Čak i kada bih naslutio njeno treperenje, negde u vazduhu oko mene, ili u pogledu dragog bića, nije mogla da mi se približi, jer nije imala gde da se smesti, moja duša je bila pretrpana otpacima raznih oblika kajanja i svakodnevne strepnje, u nju više ništa lepo i plemenito nije moglo da uđe – napisala je Tanja Pavišić u poslednjem delu svoje 'Beogradske trilogije' koja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nosi naslov 'Kamerni trio', a uskoro će biti objavljena u izdanju 'Jugoslovenske knjige'. Prethodne dve knjige ove trilogije, od kojih je prva izašla devedesetih pod nazivom 'Svaka hoće', a druga par godina kasnije doživele su nekoliko izdanja. Interesantan je i podatak da je treće izdanje romana 'Svaka hoće' objavljeno kod crnogorskog izdavača pod promenjenim naslovom. Govoreći o novom naslovu starog romana Tanja navodi da je to bio zahtev izdavača.
'Izdavač je smatrao da je naslov bezobrazan i nemoralan. Što se mene tiče povodila sam se za proverenim saznanjima da je ta knjiga bila jedna od najčitanijih među gimnazijalcima, a koliko čujem tako je i sada. Čini mi se važnom činjenica da je to roman o odrastanju. Priču o ženskom moralu i nemoralu ostavljam Crnogorcima na dušu.' Kažete da je važno to što je reč o romanu koji govori o odrastanju. Šta to zapravo, iz vaše vizure, čini odrastanje?
- Mislim da je to pre svega sposobnost da čovek nauči iskrenost prema sebi i prema drugima. A ako je ne nauči?
- Ako to ne nauči onda ne odraste nikad. Mislim da je to možda jedna od glavnih osobina naroda na ovim prostorima. Balkanski sindrom je problem odrastanja koji, uz ostalo, sadrži pojam odgovornosti. Mi recimo smatramo da je dobro i pozitivno ako dopustimo sebi svašta i to onako 'nevino' zovemo spontanošću. I to je na drugačiji način 'opevana' tema u mojoj još neobjavljenoj knjizi. Jer, u mojim knjigama ne sele se likovi iz jednog u drugi roman ali to čine teme koje svaki put osvetljavam na drugi način.
O čemu konkretno govori treći deo vaše 'Beogradske triologije', odnosno knjiga 'Polovina jabuke'?
- Iskreno rečeno posvećena je preminulom kompozitoru Dušanu Karuoviću. Ali, nije to najvažnije. Suštinski; reč je o umetniku koji je bio jako talentovan a nikada nije završio svoje delo, zbog razmaženosti prema sebi. Najveći je zločin to što je bio neodgovoran prema svom talentu i svojoj umetnosti. Umetnik to sebi ne sme da dozvoli. A prvi pravi korak u tom smislu je da čovek odraste. Hoćete da kažete da odrastanje podrazumeva strogost prema sebi a blagost prema drugima?
- Da, upravo tako. Često razmišljam o tome da umetnik u osnovi mora biti asketa. Muče me i dileme o toj širini slovenske duše. Ima mnogo talentovanog sveta a srazmerno malo dela. Ova moja knjiga govori upravo o tome. A u prethodnoj knjizi za jedan lik kažete da je vešto plivao u takozvanim demokratskim vodama, odnosno grebao se za devize sa zapada dok mu je iz zadnjice virila crvena zastava. 'Smučila mi se demokratija kojoj su takvi bili potrebni, koja je u takvima prepoznavala svoje nove, najbolje ljude! Novi ljudi stara cena'. Mislite li da (ni)je ta misao zastarela?
- Ne mislim da je zastarela ali je dosadno o tome razgovarati. Odbijam da se bavim razmišljanjima na te teme. Došlo je vreme da svako radi ono što najbolje ume. A da se politika prepusti onima koji dokažu da su sposobni. Da li su takvi ljudi dobri političari?
- Naravno da ne. Mislim da su za politiku kao i za ljubav potrebni čvrsti momci. Šta to zapravo znači?
- Na primer, čvrst momak je onaj koji ne propušta priliku da izvrši obećano samoubistvo ukoliko njegova životna misija nije uspela. Ne mogu da zamislim da je jedan Antonio Gramši bio u stanju da cvili da ga puste iz zatvora, kao što je, na primer, radio Vuk Drašković. T. Njezić
