Izvor: Blic, 08.Maj.2009, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mešanje politike u pozorišni život
Jedan od najznačajnijih festivala Hrvatske, 16. Međunarodni festival malih scena u Rijeci, otvorila je 3. maja predstava „Tartif” Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prvi put u zvanični program ovog prestižnog festivala uvršteno je i Narodno pozorište iz Beograda sa „Seksualnim neurozama naših roditelja” u režiji Tanje Mandić Rigonat. To je bio jedan od povoda da se i „Blic” nađe u Rijeci i da, na festivalu koji će do 11. maja ugostiti neka od trenutno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << najvećih teatarskih imena Evrope, istraži koja pitanja muče pozorišta u regionu i koliko smo udaljeni od modernih svetskih tokova.
Međunarodni festival malih scena već godinama poredi hrvatsko i balkansko pozorište, uopšte, s ostvarenjima savremene evropske scene. U program ovogodišnjeg festivala uvršten je tako „Hamlet” Oskarasa Koršunovasa (Teatar Vilnuius, Litva), Brehtov komad „Onaj koji kaže da i onaj koji kaže ne” u izvođenju Nacionalnog pozorišta iz Berlina, i „Djevuška” Bele Pintera, koju izvodi njegova kompanije iz Budimpešte... Značajan segment su i dve predstave kontraverznog maladoh hrvatskog reditelja Olivera Frljića („Bakhe” i „Turbofolk”), koji je prošle godine uzburkao hrvatsku javnost i doveo pozorište na naslovne strane novina.
Postavljene uz rame zvučnih imena, obe beogradske predstave izazvele su veliko interesovanje, ali su naročito dobro prošle „Seksualne neuroze”, za koje su planule karte za samo dva dana, te je naknadno zakazano još jedno izvođenje. Naročito oduševljeno prihvaćena je ova predstava i na okruglom stolu riječkog Festivala, što nije baš uobičajeno, kako su nam rekli, jer od tih tradicionalnih susreta umetnika i neverovatno aktivne i upućene publike, prezaju mnogi pozorišni umetnici.
Pametno pozorište
- „Seksualne neuroze” su primer pametnog i modernog kazališta kome se nema šta prigovoriti – prokomentarisao je u razgovoru za „Blic” Matko Botić, hrvatski teatrolog - Razbuđivanje velikih nacionalnih kuća je zadatak koji nam predstoji i zato mi je drago da jedna ovakva predstava dolazi baš iz nacionalne kuće. Kod nas su glumci naučeni da rade prema šablonu, a oštre i društveno kritične Frljićeve predstave, pod čijim uticajem Hrvatska upravo doživljava neku vrstu pozorišne revolucije, pre su eksces, nego pravilo.
Iako je teško govoriti o sličnostima i razlikama u samoj balkanskoj regiji kada su u pitanju stilska usmerenja, jako nas vezuje „nesuvisli komunistički kazališni sustav koji i dalje stimulira hladne pogone i mamutske nacionalne kuće”, ocenjuje Jasen Boko, selektor Festivala.
- U Srbiji ti masivni sustavi nacionalnih kuća ipak često daju kvalitetne estetske rezultate, što u Hrvatskoj nije slučaj, gdje nezavisna kazališta imaju zanimljivije produkcije – napominje on.
Mora se priznati da region bivše Jugoslavije ne oskudeva po pitanju glumačkog kvaliteta, ali su predstave na Balkanu često „tanke i napravljene starinski”, smatra Nenad Šegvić, umetnički direktor Festivala malih scena. Iz ove tvrdnje izdvaja jedino Sloveniju.
- U zagrebačkom Nacionalnom teatru 10 godina nisam video ne predstavu koja bi mogla doći na Festival, nego onu na kojoj bih ostao do kraja – priznaje Šegvić, ističući kako i Hrvatska muku muči s umetnicima koji godinama nisu stali na scenu, a redovno primaju platu.
Beg od stvarnosti
- Budućnost teatra je u angažovanju umetnika po projektima. Vanjski glumački honorari su ogromni, a onima koji su pod ugovorom ne može da padne na pamet da snimaju reklame pa da pozorište ne može da sastavi repertoar zbog toga – ističe naš sagovornik.
Ključni problem hrvatskog pozorišta danas su reditelji i politika koja se jako meša u pozorišni život. Možda upravo i zbog toga ovogodišnji Festival malih scena insistira na društvenom angažmanu pozorišta.
- Kazalište možda ne može da promeni svijet, ali barem može da pokuša da promeni potrošačko korporacijsko društvo. Predstave ovogodišnjeg festivala udaraju po lažnoj, medijski dirigiranoj i manipuliranoj slici stvarnosti. Ispletene oko najznačajnijih pripadnika evropske redateljske generacije - Koršunovasa, Kastorfa i Pintera, one pokazazuju da kritički komentar društva ne mora biti lišen umjetničke snage. Zavidim Beogradu na pozorištu koje se češće susreće sa stvarnošću, za razliku od hrvatskog koje bježi od nje. Mislim da bismo trebali tešnje surađivat i razmjenjivat reditelje, kao što mi to radimo sa Slovencima – napominje on, a jedan od ključnih problema domaćeg pozorišta vidi i u stavu da treba biti po svaku cenu optimističan i pozitivan, na uštrb kritičnosti.
- Ne vidim razloga da se hvalimo kako imamo 30 genijalnih predstava svake godine, jer kad svjetski selektori vide neku od njih uhvate se za glavu i ne žele gledati ništa više. Imati dvije vrhunske predstave u maloj zemlji, kakve su i Hrvatska i Srbija, nije loša stvar i nije nešto čime se puno evropskih zemalja može pohvaliti – smatra Boko i napominje da budućnost pozorišta ipak više zavisi od kreativnosti ljudi, nego od same organizacije.
Nada Šargin oduševila publiku
O tome kako su „Seksualne neuroze naših roditelja” potresle čak dva puta u istom danu riječku publiku piše i hrvatski „Novi list”: „Iako se radi o izvrsnom ansamblu, u kome je svaki glumac ponio dio tereta ove zahtjevne predstave, sjajnom se igrom nametnula Nada Šargin u ulozi djevojčice Dore, koja je u ovu rolu nedavno uskočila.”
Skadar na Bojani
- Većinu inostranih predstava možete u torbu da spakujete. Pozorište počiva na glumcu i to građenje Skadra na Bojani, koji se montira po pet sati, je sasvim nepotrebno. Ali to tek treba da uđe u naše glave – napominje Nenad Šegvić.
