Izvor: Blic, 24.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krleža ponovo u Rusiji
Krleža ponovo u Rusiji
U Moskvi je nedavno prvi put izašao putopis Miroslava Krleže 'Izlet u Rusiju' koji je 1926. godine izdao veliki hrvatski pisac. Dakle trebalo je skoro osamdeset godina da se pojavi ovo nesvakidašnje svedočanstvo o Rusiji u vreme kad je malo stranaca uspevalo da uđe u prvu zemlju socijalizma. Kakva sreća po čovečanstvo što je upravo Krleža, taj mladi levičarski dramatičar neobična kova, imao priliku da vidi uživo taj 'neobični istorijski eksperiment' >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i da ga opiše svojim istovremeno darovitim i ironičnim perom.
Koliko je Krleža više video, bolje shvatio i darovitije opisao svoje utiske iz SSSR-a nego u svetskim razmerama poznatiji Andre Žid i H. Dž. Vels! Ili, pak, Amerikanci Edmund Vilson i Džon Rid ili Francuzi Žorž Dijamel i Pol Moran.
Pod naslovom 'Put u Rusiju 1925' Krležin putopis su objavile izdavačke kuće 'Kultura' i 'Heleos' u Moskvi u znalačkom prevodu teatrologa Natalije Vagapove, odličnog poznavaoca Krležinog dela, preko čijih prevoda je ruski čitalac zavoleo Milorada Pavića i u MHAT-u upoznao dramu 'Zauvek i dan više'.
Rusi su dobili kompletnije izdanje nego mi na Balkanu. Dobar poznavalac jugoslovenskih prilika i neprilika Sergej Romanenko napisao je pogovor i veoma iscrpne komentare na šezdesetak stranica sitno složenog teksta, o svakom imenu i pojmu koji su pojavljuje u putopisnom štivu. Kao i obično, kod Krleže sve vrvi od imena, pojmova, istorijskih događaja. Sve je to Romanenko akribično protumačio sa svim relevantnim činjenicama. Krležin putopis je svojim zaključnim tekstom u kontekst vremena stavio Nikolaj Anastasjev.
Tako Rusi danas mogu do najmanjih pojedinosti da se snađu u ovom nadahnutom i strasnom istorijskom štivu iz 1925. godine. Ja samo mogu da preporučim da mi ili Hrvati ponovo izdamo Krležin 'Izlet u Rusiju' sa svim instrumentarijumom ovog dragocenog ruskog izdanja. Tako će nam Krležin boravak u Rusiju biti i jasniji, i korisniji, i zabavniji.
Skandal
Otkrivanje skandala, uvek je priznanje koje se odaje zakonu.
Najnovija dešavanja koja potresaju ne samo vojni vrh, već prete da, makar u simboličkoj ravni destabilizuju i republičku vladu i vrh državne zajednice Srbije i Crne gore, predstavljaju još jednu u nizu potvrda za uverenje sa kojim je naš živalj familijarizovan od raspada bivše Jugoslavije, i prosto izdresiran da ne reaguje. To pravilo, na žalost glasi, tamo gde je vlast, tamo je i novac, pa su korupcija i krađa logični komunikativni modeli u tom prirodnom braku.
Nazivanje ove situacije skandaloznom, osvetljava moralističku poziciju svih nas koji još verujemo u prosvetiteljske fantazme Istine, Pravde, Razuma, na kojima počiva savremena ideja građanske demokratije. Ta vrsta moralne panike pojačana je rastućom inscenacijom kapitala, u kojoj vlast poseže za alibijem krize, prikrivajući magičan krug svoje neodgovornosti i zapravo, svog suštinskog nefukcionisanja. Time se pokazuje da ovdašnja vlast ne proizvodi ništa više sem znakova svoga privida.
Jer nekada se nastojalo da se skandal prikrije zato što je nemoralan, kriminalan ili jednostavno nepriličan, a danas se nastoji prikriti da to što se zbiva i nije skandal. Nisu mediji krivi što se bave skandalom, čineći pomenute odnose transparentnijim. To što se u javnosti danima razotkrivaju različiiti aspekti ove situacije, čini da se skandal razvodnjava, a time i da kritička dimenzija javnosti, postaje zapravo suštinski nemoćna u sučeljavanju sa opscenošću logike kapitala kojem je vlast podređena.
Insceniranjem 'skandala', vlast vrši amputaciju 'nezdravog' dela svog aparata, i time simulitrajući ovo delimično odstranjivanje, samo izbegava svoju stvarnu agoniju. Jer uvek se radi o dokazivanju istine pomoću skandala, zakona pomoću prekršaja, sistema pomoću proizvodnje krize. Negovanje aure veštačke pretnje sistemu koji se već raspada, služi još jedino prikrivanju manekenskog statusa vlasti, koja da bi preživela, mora izigravati svoje delimično umiranje i mora posegnuti za instrumentima skandala.
