Izvor: Blic, 16.Mar.2009, 07:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ko ovde ne poludi, taj nije normalan

Junaci ove predstave, govoreći o svojim ličnim problemima, dubokim poremećajima, istovremeno daju sliku društva u kojem žive i ukazuju na potrebu da se nešto uradi, da se potraži i nađe pomoć i lek - rekao je Goran Marković, reditelj predstave „Terapija” mladog pisca Jordana Cvetanovića, čija je premijera sutra u „Ateljeu 212”.

Nataša Tapušković i Srđan Timarov

Na maloj sceni „Ateljea” okupljeni oko reditelja Markovića >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stoje glumci Nataša Tapušković, Svetislav - Bule Goncić i Srđan Timarov. Razgovaraju o likovima koje tumače, glumačkim nijansama kojima će iznijansirati karaktere. Njih troje igraju devet likova, svako po tri.

„Svi junaci su ljudi koji imaju probleme i koji su na psihoterapiji. U početku mi se to da igram tri lika i da svako od nas igra po tri lika učinilo pomalo egzibicionistički”, kaže za „Blic” Srđan Timarov. „Međutim, ubrzo se ispostavilo koliko je to mudro i uzbudljivo rediteljsko rešenje jer to, između ostalog, na svoj način oslikava koliko našim životima upravlja nesvesno, koliko preslikavamo matrice, a da toga uopšte nismo svesni. Na primer, Nataša igra i moju majku i devojku u koju se potencijalno zaljubljujem. Indikativno. Igram tri različita čoveka kojima je zajedničko to da im je živote odredio nerazrešen bol koji nose u sebi.”

Ljudi na psihoterapiji ne govore o sebi... : Svetislav - Bule Goncić

Svetislav - Bule Goncić kroči scenom. Iako je priča jednog od njegovih junaka teška, ima mesta i za smeh. Reditelj Goran Marković ga prati s odobravanjem i dodatnim uputstvima, a za „Blic” kaže: „Uporišna tačka predstave su ispovesti ljudi na psihoterapiji, ispovesti koje ne govore samo o njima, već i o mnogim drugim stvarima: o trenutku, društvu i svetu u kojem živimo, problemima koji zapravo nastaju i usled sunovrata morala i izostanka vrednosnog sistema... Osetljive su osobe, pa reaguju jer ne mogu da izdrže stvari na koje su se neki drugi ljudi navikli, pristali. U nemogućnosti da izdrže pritiske u sopstvenim životima, obraćaju se terapeutu. Terapeut se ne pojavljuje, odnosno gledalište je terapeut.”

Žanrovski, predstava „Terapija” je, napominju u ekipi, psihološka drama sa elementima humora, odnosno duhovitosti, a govoreći za „Blic” o likovima koje igra Nataša Tapušković kaže: „Igram majku koja je i sebe i sve oko sebe obeležila voljom za moći, sestru čiji je život potpuno u senci strahova, ženu koja je radoholik i ima seksualnih problema... Gradim ih i branim, naravno, određenim glumačkim sredstvima, ali ono što mi je uzbudljivo i gotovo neverovatno je koliko ih prepoznajem kad izađem sa scene i iz pozorišta. Svuda ih ima. Mislim da će se ljudi u publici prepoznati.”

Goran Marković

Nekolicina prijatelja u publici koja je pratila probu komentariše glumačke domete, tekst, rediteljske dodatne intervencije... Citiraju i čuveni grafit „Ko ovde ne poludi, taj nije normalan”. Čuje se smeh.

Dugo je slika o psihoterapiji bila, veli Goran Marković, da su to bolesnici koji idu da se leče od ludila. Međutim, napominje, reč je o ljudima koji žele da reše svoje probleme, a sam odlazak na psihoterapiju je signal da je čovek zdrav, zdrav jer prepoznaje problem i preduzima nešto da bi ga rešio.

„Tokom rada na predstavi razgovarao sam sa psihoanalitičarima”, kaže Marković i dodaje: „I oni ističu da kod psihijatra idu samo normalni. Ludaci ne mogu da prepoznaju probleme i suoče se s njima, a još manje mogu da požele da ih reše. Odlaženje na psihoterapiju može biti od velike pomoći, pogotovo u ovoj zemlji gde su se ljudi silno napatili, preživeli strahovite traume, suočeni sa užasnim padom morala i nepostojanjem vrednosnog sistema, što vam direktno potkopava i najličnije temelje... Mislim da se celokupna nacija nalazi u teškoj mentalnoj situaciji. Jako je bitno da se čovek suoči sa svojim stresovima, da sagleda stvari. Terapija, naravno, neće odagnati problem, ali će vam pomoći da uvidite da on nije baš velik kao kuća nego, na primer, kao cigla, a to već čovek može da ponese, odnosno s tim se već može živeti. Ne znam kako će publika reagovati na predstavu, a mislim da bi mogla otvoriti neka pitanja svakom u gledalištu. Dakle, nije nam cilj da opišemo slučajeve kakvih ima na milione nego da pokušamo da otvorimo procese u ljudima da razmisle o sopstvenom smislu, načinu života... A kroz tih devet junaka otvaramo čitaocu lepezu pitanja, od ratnih trauma do homoseksualizma, od lične sreće do privida koji nas okružuje.”

Nastavak na Blic...