Izvor: Politika, 29.Jun.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kakva škola takav balet
Klasičan balet u Beogradu predaje veliki broj nastavnikakoji su, nakon baletske škole, mahom završili fakultete društvenih nauka
Inicijativa za otvaranje dve privatne baletske škole, škole igre Ašhen Ataljanc i departmana Baletske škole Akademije Teatra milanske Skale u Beogradu, zgodnaje prilika da se zapitamo o mogućim novim pravcima razvoja kojim bi, u najskorijoj budućnosti, mogla da krene baletska edukacija na ovim prostorima. S druge strane, izvođenje na našim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << scenama predstava izkorpusa „gvozdenog” baletskog repertoara, sve češće, i sve intenzivnije, neposredno nas suočavaju sa krajnje diskutabilnim dometima klasičnog baletskog obrazovanja u ovoj zemlji.
I zaista, koji god aspekt profesionalnog bavljenja klasičnim baletom da podvrgnemo analizi, od ovladavanja igračkom tehnikom, preko usvajanja interpretativnih stilova, u svoj njihovoj prefinjenosti, pa sve do onoga što spada u onaj toliko značajan domen izgrađivanja odnosa suštinske posvećenosti prema profesiji, naš pogled se upravlja samo u jednom pravcu – baletskoj pedagogiji. Profesionalni baletski ansambl, po prirodi stvari, predstavlja izdanak baletske škole, a svaki klasičan igrač raspolaže tehničkom osnovom koju mu, „za sva vremena”, još kao mladom, igrački neformiranom učeniku, pruži takva škola. Drugim rečima, nosioci baletske edukacije morali bi biti duboko prožeti plemenitim osećanjem višestruke odgovornosti koja im je dodeljena, kako za sve ono što će biti prepoznato kao kvalitet u njihovom radu, tako i za svaki, i najmanji oblik degradacije najviših umetničko-tehničkih kriterijuma.
Budući da svaki napravljen propust tokom baletskog školovanja svoju eskalaciju doživljava daleko od mesta svog nastanka, dakle na sceni, kada se vrlo malo toga može korigovati, naši igrači nepravedno ostaju sami na vetrometini profesionalnog baletskog angažmana u svoj njegovoj nesagledivoj složenosti i izloženi (ne)osnovanim kritikama svake vrste. A zapravo, sve ono što se našim igračima zamera ima jedno jedino izvorište: odsustvo ozbiljnog baletskogškolovanja. A onoje neprikosnoveni stub negovanja klasičnog baletskog akademizma, s punom odgovornošću prema deci i njihovoj profesionalnoj budućnosti.
Nažalost, postojeći propisi koji regulišu sastav nastavnog kadra u ovim školama daleko su od bilo kakvog razumevanja prirode i potreba baletskeedukacije. Potrebno je da predavač u baletskoj školi ima fakultetsku diplomu, bilo koju. Klasičan balet u Beogradu predaje veliki broj nastavnikakoji su, nakon baletske škole,mahom završili fakultete društvenih nauka. Nevažno je što nikada nisu „osetili” scenu, niti su u međuvremenu stekli ozbiljno obrazovanje na polju baletske metodike. Njihovom statusu se formalno ukazuje prednost u odnosu na umetnike sa profesionalnim iskustvom i dokazanom igračkom karijerom, pri čemu ne smatramo da između ostvarenog baletskog umetnika i dobrog pedagoga neminovno stoji znak jednakosti.
Čemu onda pomenuti kadar može podučiti buduće igrače? Malo čemu potrebnom za čvrste temelje buduće baletskekarijere. Naši pedagozi sa dokazanim rezultatima danas su mahom u penziji, ili ih je zakon udaljio iz škole, jer nemaju visoku školsku spremu, koju nisu ni mogli da steknu budući da su polovinu svog života proveli na sceni i u baletskoj sali. Postavlja se pitanje da li će se obrazovni sistem i nadalje zadovoljavati time da njegov baletski nastavni kadar poseduje diplome političkih nauka, tehnologije, istorije umetnosti ili menadžmenta? I tako dolazimo do suštinskog pitanja. Jer, danas, samo svesno samozavaravanje može nas odvratiti od toga da nivo na koji je ovde(s)pao klasičan balet ocenimo, po svim relevantnim kriterijumima, u potpunosti neprihvatljivim.
Stoga, da li zaista još uvek imamo prava da se zadovoljimo samo pukim konstatacijama i permanentnom kritikom? Više ne. Sada je trenutak da se krene putem rešenja.
Milena Jauković
Sutra: Rešenje je fakultet igre
objavljeno: 30.06.2011
