Izvor: Blic, 09.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad jaganjci utihnu, jave se gmizavci
Kad jaganjci utihnu, jave se gmizavci
Bele zmije od PVCa čine izložbu beogradskog vajara, slikara, pesnika i kritičara Balše Rajčevića, priređenu, ovih dana, u Galeriji ULUSa. Izuzetno edukovan stvaralac, bogate biografije, govori za 'Blic' o svojim novim skulpturama:
Zmija ima veoma široko simbolično značenje, od najpozitivnijeg do najnegativnijeg. U idejnom konceptu moje izložbe, zmije imaju vrlo određena značenja, kao simboli pragreha, greha uopšte, kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i opasnosti, straha od ugroženosti sveprisutnim zlom. Poruka ove izložbe je nastala kao reakcija na vreme i sredinu u kojoj živimo.. Zato je sprovedena prava prostorna ekspanzija: zmija, hobotnica i drugih gmizavaca i polipastih stvorenja, koji su jasna metafora mitskog greha, u rasponu od pragreha Adama i Eve do savremenog greha izopačenog sveta punog zla i nemorala; pa i ekološkog greha industrije prema prirodi, jer nju (industriju) simbolizuju lučni PVC elementi od kojih su oblici sačinjeni.
Kakav je vaš komentar na to da u mnogim psihotestovima zmije vezuju za pojam libido?
Moje su zmije nastale iz nužnosti poštovanja potencijalne ekspresije materijala i iz promišljenog koncepta. Produkti su svesti a ne nagona, mada u ovim delima ima i podsvesnih premisa, ali pod kontrolom.
A, zašto su zmije baš bele?
Belo je, za mene, stanje neutralnosti i otvorenosti, ugrožene nevinosti, dobrote i čistote. Bele zmije u skulpturama imaju nameran ironičan paradoks, obrnuto značenje,kao i apsurdan spoj u nekim komadima krajnjih suprotnosti:cveća i falusa sa pacovskim, zmijskim glavama i oštrim kljunovima.
Koliko se i po čemu vreme u kome živimo razlikuje od onog o kome je sanjario Balša Rajčević?
Ja nisam razočaran kao sanjar, već kao jedan normalan građanin i inventivan umetnik, kao racionalno, moralno i emotivno biće. U nas su sad svi normalni kriterijumi poremećeni, da nam više ništa ne izgleda nemoguće gotovo da je ovde neverovatno postalo obično, 'normalno' i svakidašnje!
Iz kog poriva su nastala 'Jagnjilišta' vaša najnovija zbirka pesama, nominovana za nagradu 'Oskar Davičo'?
Takođe iz osećanja ugroženosti univerzalnih vrednosti života u današnjem svetu. Iz žala za 'rajskim' dobom sveta, dobom dobrote, lepote, čistote i istine. Pored ostalih, glavni simbol knjige je jagnje.
Kako je jednom poeti, danas?
Ovo vreme je nevreme za poeziju i nenaklonjeno pesnicima. Dobar, pravi pesnik koji reaguje kritički na izazove sveta u kome živi, oseća potrebu za slušaocima, , za komunikacijom, i zbog te uskraćenosti je usamljen. Hteo bi da mu se čuje glas, da menja degenerisani svet, ali nailazi na gluve uši i mrtva srca.
Šta biste odgovorili onima koji smatraju da svaštarite?
Tako me nazivaju ljubomorne osobe skučenog duha. Oni lenji i neplodni, oni bez dela a s pozom umetnika, aili to danas, nažalost, prolazi u ovoj provincijalizovanoj, poprostačenoj i, što je najopasnije, ravnodušnoj sredini za prave vrednosti. Pravi umetnici, bogatog duha su svestrani. Za sve medije, kojima sam se bavio, dobijao sam pozitivne ocene stručne kritike. Napred okarakterisanom tipu ljudi smeta uspeh drugog i na samo jednom polju, a višestruki uspeh im umnožava pakost.
Znači, i danas ima 'renesansnih' ljudi?
To, uopšte, nije sporno.Problem je pre u konzumentima. Svestrano obrazovanih stručnjaka je malo. Parcijalisti su nepoverljivi prema slojevima koje ne poznaju.
Šta vas danas, ipak, najviše brine, a šta podstiče da istrajavate?
Brine me dugotrajnost ovog sunovrata, kao i nedostatak realno sagledljivih pokazatelja za skoriju bolju budućnost. A, podstiču me: moj neuništivi optimizam, borbenost, buntovnička priroda i ljubav prema životu.
Da li za nečim posebno žalite?
U ovoj bezizlaznoj situaciji u kojoj se nalazimo, sve više žalim za šansama koje sam imao u svetu: Francuskoj, Italiji, Nemačkoj... Imam žive svedoke za tu tvrdnju. Nikad nisam ni pokušao, jer ko bi mogao i pomisliti, pre dvadesettrideset godina, da ovde može da bude ovako loše. Zato, razočaran, sada sve više mislim na te šanse, ali kasno, jer se stvaranje afirmacije u svetu (što se u likovnim umetnostima može ostvariti samo kad se tamo živi) ne počinje u ovim godinama.
Koji tip umetnika cenite?
Od dva tipa umetnika. onog koji pati od kompleksa zatvorenog, kobajagi doslednog opusa i 'nomadskog' pikasovskog tipa više cenim ovog drugog. Prvi se ne menja, često akademizuje sopstveno delo, degradira ga na zanat u funkciji naučenog.. Tom tipu je navodna doslednost izgovor za neinventivnost. Taj tip je učauren u svoje delo, i od njega ne vidi spoljni svet. Nedostaje mu duhovne hrabrosti i radoznalosti. Potseća me na igrače u pokeru, koje nazivaju: stiskavci, ziheraši, kalkulanti. Noviji tip, blizak meni, je sve suprotno od nabrojanog. On reaguje svojim delom na izazove stvarnosti, ne plaši se promena jer je inventivan i plodan, i u promenama je uvek svoj. Takav tip hrabro osvaja i napušta osvojeno, gradi i 'ruši' da bi ponovo gradio. Ljubica Jelisavac
.jpg)
