Izvor: Politika, 09.Jul.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jugonostalgija je narkoza za narod
Ako prihvatite da vam svakoga jutra naslovne strane novina određuju dnevni meni – o čemu ćete i kako misliti, onda čemu služi glava sem kao deo tela koji se pokriva kapuljačom
Novi roman Dragana Velikića (1953), koji je objavila izdavačka kuća „Laguna“, nosi naslov: „Islednik“. Reč je, kako je primetila kritika, o njegovom najintimnijem romanu, koji je, u neku ruku, nastavak priče započete u romanu „Bonavia“. Autor piše o smrti svoje majke, detinjstvu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << porodici, selidbama, putovanjima... Radnja romana, većim delom, događa se u drugoj polovini 20. veka. Za roman „Islednik“ Dragan Velikić dobio je nagradu „Kočićevo pero“, koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, sa sedištem u Banjaluci i Beogradu. Nagrada će dobitniku biti uručena danas u podne, u „Delfi kafeu“, u Studentskom kulturnom centru.
Koga vi, zapravo, isleđujete u novom romanu?
Postupak kojim gradim roman jeste isleđivanje, zato i naslov „Islednik“. U objektivu je majka, porodica, gradovi i države u kojima sam živeo. Zapravo, isleđuje se čitav jedan vek, od izgradnje pruge Solun – Beograd, krajem 19. stoleća, pa zaključno sa 2012. godinom, koja je bila važna na planu lične storije glavnog junaka.
S ovim romanom rešili ste da postanete – pisac bez maske?
Ništa ja nisam rešio unapred. Iskrenost u umetnosti je mnogo složenija, nego u životu. Ne verujem da autentična književna dela nastaju po matrici u koju se, kao u kakav kompjuterski program, upiše lista želja i namera. Nije pisanje tek puko opisivanje. Ono što navodno opisujemo rađa se i raste u nama tokom rada. U času kada postignemo intonaciju, književno delo uspostavlja vlastitu logiku. Najveći kvalitet jednog romana jeste činjenica da je napisan tako da se u njemu sve moralo odigrati samo tim redom i samo tim intenzitetom kako je i napisano, i nikako drugačije. I baš to najviše govori o jedinstvenosti i posebnosti umetničkog dela.
Vest o smrti majke zatekla vas je u Budimpešti. A onda naviru sećanja, prepliću se geografske odrednice, vremenski planovi. Po čemu pamtite to vreme?
Ne može se u nedogled živeti sa svim onim lošim što smo doživeli, što se gomilalo u nama, i što obuhvata veliki deo našeg sećanja. Pre svega, bilo je to vreme jezive koncentracije svakodnevnih zločina. Izlazak iz kuće suočavao nas je s realnošću. Setimo se švercera sa kanisterima, nezamenljivih šeika raspoređenih po trotoarima širom Srbije, crne berze, stare devizne štednje, svih onih vidova pljačke, pod patronatom države. To je početak rasula čije posledice i danas osećamo. Dug je put do uređene države. Da se razumemo, i u uređenim demokratskim društvima ima nepravde i lopovluka, ali postoji sistem koji se protiv tih pojava više ili manje uspešno bori. Kod nas je upravo sistem leglo kriminala i korupcije. To našu situaciju čini beznadežnom. Građani postaju apatični. U takvim okolnostima velike su mogućnosti manipulacija.
S nostalgijom govorite o prošlom vremenu, sećate se Marijane Deržaj, Ive Robića, Lade Leskovara, Rite Pavone, Serđa Endriga... Jeste li jugonostalgičar?
Šta znači jugonostalgičar? To je floskula koja maskira. Narkoza za beslovesni puk. Kome to posle svega što nam se dogodilo nije jasno da su zagovornici turbo srpstva i hrvatstva, najvećim delom, bivši komunisti, koji su moć i bogatstvo sticali kao vrli Jugosloveni. Iz istog su legla ti uzorni Titovi omladinci, kadrovski nakot koji je neumorno i dosledno decenijama sprovodio snagu volje nad zdravim razumom. Uostalom, Tuđman je bio Titov general, predsednik fudbalskog kluba „Partizan“, a Milošević socijalistički aparatčik. Pobogu, pa nisu jugonostalgičari u Slobodanu Miloševiću videli sintezu dve najskuplje srpske reči: „slobodu“ i „Miloša“, već provereni Srbi, koji od svih veština najbolje poznaju veštinu trgovanja.
U zoru 24. marta, junak romana, narator, beži u Budimpeštu. Beži od zapenušanih govornika, lažljivih pesnika, pohlepnih popova, onih što punih bisaga besede o patriotizmu. Može li se od stvarnosti pobeći?
Nije pitanje bekstva, već suočavanja. Uvek i u svemu postoji izbor. Ako prihvatite da vam svakoga jutra naslovne strane novina određuju dnevni meni – o čemu ćete i kako misliti, onda čemu služi glava, sem kao deo tela koji se pokriva kapuljačom.
Majka vam je govorila da „pravi pisci ne izmišljaju“. Da li ste je poslušali?
Šta bismo to mi mogli izmisliti, a da nije deo našeg iskustva? Uostalom, i ono navodno izmišljeno je doživljeno. Nema umetnosti bez ličnog doživljaja, bez dara i veštine da se taj lični doživljaj literarno transponuje, da postane i doživljaj čitaoca, da u njemu prepozna deo vlastitog života, ne u smislu identičnosti situacija i događaja, već emocija koje budi.
Narator kaže da kad god mu se prohte „može da zalupi vrata poglavlja“. Kako pisac zna kada je roman završen, kada treba da stavi poslednju tačku?
Kraj romana nikada ne znam unapred, on prosto izroni u trenutku kada se priča zaokruži.
Jedan od junaka romana je i Aleksandar Tišma. Kakva je njegova uloga?
Ne mislim da pisac treba da objašnjava šta su mu bile namere, zbog čega je nešto napisao tako kako je napisao. Ako priča koju je ispričao ne radi sama po sebi u svesti čitaoca, zalud onda proteze naknadnih objašnjenja.
Živimo u potrošačkom vremenu, u kojem „horde potrošača“ šetaju u firmiranoj odeći, i ne mare za duhovne vrednosti. Kuda to idemo?
Nikuda. Mi smo odavno već stigli. Vampiri iz Top shopa su među nama. I ne samo među nama, već i u nama. Postali smo oni. Prizori po kafeima i klubovima, pozorištima i bioskopima, ulicama i trgovima, sve više podsećaju na kadrove TV spotova. Sve je manje ličnosti, a sve više klonova iz reklama. Zavladali su u medijima. Agresivnost je postala sinonim za pamet. TV programi se svode na red gluposti, red banalnosti, kikot, i opet iz početka. U takvom svetu kultura je suvišna, jer je baza za pamet. A pamet je opasna. Ne podešava se daljinskim upravljačem.
------------------------------------------------------------------------------------
Takmičenje u genocidima
U Severnoj Americi, pre dolaska Kolumba, kažete u romanu, živelo je oko 20 miliona Indijanaca. Posle četiri veka – ostalo ih je jedva pola miliona. Zar to nije najveći genocid, dosad, na svetu?
Hoćemo li se takmičiti genocidima? Istorija ljudskog društva je neprekidni niz satiranja čitavih naroda i civilizacija. Nepojmljive su razmere ljudskog zla. Englezi su tamanili Indijance u Severnoj, a Španci u Južnoj Americi. U Africi haraju Belgijanci, Portugalci, Holanđani. Masovni zločini u dvadesetom veku u celini i celosti, što bi rekao Žika Obretković, pripali su Nemcima. Za azijski sektor bili su zaduženi Japanci. Sovjeti su po gulazima tamanili milione svojih. Amerikanci su bacili dve atomske bombe i proizveli najviše ratova za poslednjih sedamdeset godina. Ali, Španija nisu samo konkistadori, već i Servantes, Goja, Velaskez... I tako redom, koju god naciju pogledali.
.jpg)
