Izvor: Politika, 07.Okt.2013, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I bordo tapete mogu da me inspirišu
Trudim se da svaki plakat bude napravljen bez spoljnih uticaja, ali kao u svemu i u umetnosti ima politike i borbe, a ponekad i krvi – ali samo na plakatu
Jovan Tarbuk (1980), grafički dizajner zaposlen u Narodnom pozorištu u Beogradu, autor je brojnih plakata za pozorišta u Srbiji, BiH i Hrvatskoj. Nagrađivan je za radove u domenu vizuelnih komunikacija, dizajna i pozorišnog plakata: dobitnik jenagrade za najbolji pozorišni plakat (za predstavu „Bizarno“, BNP, Zenica) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na 2. Međunarodnom bijenalu pozorišnog plakata u Varaždinu 2011. godine, kao i nagrade žirija Međunarodnog takmičenja za najbolji svetski logo „Hiiibrand“ u Kini 2013. godine. Tarbuk osvaja priznanja i na domaćim festivalima: „Izložba pozorišnog plakata”, Festival „Joakim Vujić” u Kragujevcu, „Izložba pozorišnog plakata”, „Sterijino pozorje” u Novom Sadu... Imao je više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i svetu. Njegovi radovi se nalaze u „Muzeju plakata“ u Varšavi i danskom „Muzeju plakata“. Tarbukova izložba oabranih plakata „PlakArt“, postavljena je trenutno u Mladenovcu gde se odvija Pozorišni festival „Teatar u jednom dejstvu“, a nakon toga seli se u Vršac, na „Festival klasike“.
Narodno pozorište je tek osamdesetih godina prošlog veka započelo rad na ovom obliku marketinške prisutnosti. Koliki je, za Vas, bio izazov pravljenja „vizuelnog identiteta“ instituciji duge tradicije i umetničkih dometa kao što je Nacionalni teatar?
Naravno da je to bio izazov, posebno zbog toga što Narodno pozorište ima tri umetnička sektora: Dramu, Balet i Operu, a sva tri je trebalo predstaviti različito, ali kroz „istu priču“. Naravno, u ovom prelepom baroknom ambijentu Velike scene, inspiracije je bilo zaista mnogo: bordo barokne tapete, zlatna dekoracija, krivudave linije galerija, barokne slike na plafonu, bogato dekorisani luster... U suštini, iskoristio sam elemente koji ovu kuću već predstavljaju od njene izgradnje i koji su publici uveliko poznati, jer ipak kad dođete da pogledate predstavu kod nas, ulazite u istorijski hram kulture ove zemlje i to je srž vizuelnog identiteta ove kuće.
Šta vas najviše inspiriše u radu sa pozorišnim umetnicima? Kako nastaju Vaši radovi, kada se najčešće rađaju ideje?
Najviše me inspiriše sam tekst i volim da ga sam doživim pre razgovora sa rediteljem ili dramaturgom. Kasnije, u konverzaciji i nakon gledanja probe, samo uobličim već započetu ideju i usmerim je u pravcu u kom ide predstava. Često se desi da reditelji menjaju vreme radnje komada, ili pak žanr. Trudim se da svaki plakat bude napravljen bez spoljnih uticaja, ali kao u svemu i u umetnosti ima politike i borbe, a ponekad i krvi – ali samo na plakatu.
Oseća se neophodna doza humora za stvaranje vizualnog u „sažetoj“ formi. Ponekad taj humor ide dalje, do ironije, kao kompjuterski prozor sa pitanjem „Da li ste sigurni da želite da izbrišete Društvo?“ za plakat predstave „Mizantrop“...
Svi moji plakati sadrže skrivenu crnohumornu ili čak satiričnu notu. Ona uvek dolazi iz trenutne društveno-političke situacije. Smatram da svaki dobar plakat treba da bude i deo savremenog trenutka, jer kao takav najbolje reklamira predstavu. Mislim da publika to prepoznaje i ceni, jer ih takav plakat ne samo poziva u pozorište, već deli sa njima iste probleme i postavlja ista pitanja na koja oni žele da daju odgovor. Ironija i humor su sastavni deo pozorišta, tako da moraju biti prisutni i na plakatu. Za vreme trajanja poslednjih izbora, spremali smo premijeru predstave „Život je san“. Na plakatu se nalazila figura kojoj je kruna katancem prikovana za glavu i sasvim slučajno ispade ironično prozivanje izbora i demokratije, a možda je bilo i sasvim namerno. Ko zna?
Gordana Smuđa
objavljeno: 08.10.2013.
.jpg)
