Izvor: Blic, 07.Jun.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gute Nacht za hajligen koken
Gute Nacht za hajligen koken
Taman sam mislila da vam pišem o planinarenju, kao vrlo značajnom faktoru Wiesbadenskog društvenog života, ali sam po vašem interesovanju za moj odnos sa frau Laketić shvatila, da je čist vazduh nebitan, u odnosu na vaše prljave misli. I zato, onima koji su pročitali moje predprošlo pismo i protumačili ga onako kako su oni to želeli, preporučujem da pre ovog današnjeg, pročitaju i ono prošlo, iz čega će shvatiti da smo (hvala na pitanju) >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i frau Laketić i ja, a i naše prijateljstvo, najblaže rečeno - dobro. Šteta je što trošite pare (koje ionako nemate), na telefonske razgovore u kojima pitate - da - nas - pitaju, al tako da ne znamo da - ste - pitale - da - nas - pitaju, jesmo li u svadji ili ne. Pa, eto, rekle smo im da vam kažu da nećemo reći da - ste - pitale - da nas - pitaju, da niti smo se svadjale, niti imamo nameru da se svadjamo. Ako vam je lakše, živite u uverenju, da ne razgovaramo. Možda vam je tako život sladji. Pa, eto, neka vaša dolče vita, zaista bude dolče, a nas dve pustite da pomažemo gastarbajterima u belom svetu, kao što sam već rekla da činimo. E sad, što je neki od tih gastoša toliko zgodan pa se često počupamo za kosu u nekoj Štrase, to baš i nije toliko važno, koliko vi mislite.
I sad, umesto da vam pričam o prelepom Wiesbadenu, koji je pravi zemaljski raj, sa uredjenim parkovima, divnim senovitim stazama, kursalonima i svim onim što jednom takvom mestu pripada, ja se bavim nekim banalnim pričama, o tome, jesmo li se frau Sladja i ja posvadjale ili nismo i da li uopšte nameravamo. Toliko o tome. Ako vam ovo nije dovoljno, onda pričajte kako se svakog dana u odredjeno vreme, umesto ručka - čupamo za kosu, gadjamo kamenjem, grebemo noktima i pljujemo jedna drugu u glavnoj Štrase u Wiesbadenu. Ar ju hepi, das hajligen koken?
