Izvor: Blic, 12.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Džeziranje Bore Iljovskog
Džeziranje Bore Iljovskog
Muzej savremene umetnosti
Ako možete da zamislite izložbu kojoj ništa ne nedostaje, onda idite u MSU i pogledajte 'Ponovo i uvek' Bore Iljovskog. Pod jednim uslovom: ne očekujte retrospektivu, jer ova izložba to nije.
Takođe ako volite da doživite intenzitet linije, boje i forme, naćićete ih na pretek. Jer, na Borinim slikama od njih sve vri. U savršenoj ravnoteži koju je umetnik dostigao težeći sistemu u apstrakciji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ogleda se džeziranje na sve što nas konkretno okružuje. Da, džeziranje, jer Borine su slike_arhiva poput slikanja muzike.
Do tog džez kaleidoskopa (bolje reći nego lavirinta, jer u lavirintu se čovek traži, a Bora sebe ne traži iako se skriva, no to je rebus njegovog života o čemu će biti reči drugom prilikom) Iljovski nije došao nasumice.
Još u ranim radovima, pod uticajem nove figuracije, naslućivalo se da će kolorit biti njegov ključni budući znak. Kasnije je tom koloritu, kao dete koje voli da se igra, dodavao sijaset drugih znakova – formi koje podsećaju na neke delove mašine - još uvek bliskih figuracija. Prelaskom na slova i note, potom, tražeći sistem u sopstvenom lavirintu spoznaje sveta, Bora stiže do slike_arhiva kao šare, vođen potrebom da boja i linija budu idealno usklađene.
I Borino polazište i njegov rezultat je igra. U početku beše igra dečja, igra skrivalica i igra kao zaštita od okoline. Potom je igra postala mentalna i manuelna praksa sačuvavši dečju potrebu da se bude radostan i kad životne okolnosti tome ne idu na ruku, a Bori dugo nisu išle. Postepeno, igra se pretvorila u džeziranje, kao kada muzičari ponavljaju određeni ritam u zadovoljstvu izvođenja, u ovom slučaju stvaranja kosmičkih arabeski - iz malog ljudskog bića šeretskog osmeha i zagonetne biografije koja ne poznaje uzore.
(Ne)pozvani
(Slobodan Vojičić, Noć, soba, žar-ptice i bog, 'Filip Višnjić', 2006)
Ovaj 'roman-dnevnik o 75 noći' NATO-bombardovanja ima tri narativna toka: u prvom se odvija junakova intimna borba (sa strahom, osećanjem koje ga potpuno određuje), u drugom, porodična kriza (zbog bračne netrpeljivosti i brige za mobilisanog sina), a u trećem, stvaralačka igra (sa stvarnošću, uzrokom, ali i posledicom književnosti). Kao predstavnik (umetničke) generacije koja je stasavala uporedo sa socijalizmom, a čiji su se temelji (partija i država) upravo srušili, junak se, očekujući praktične usluge, okreće bogu (iz običajnog kalendara), a sam ostaje krut i zatvoren, nesposoban da shvati šta se dešava. Osećajući 'mistično' pozvanje da literarno svedoči o ratu, on verno prenosi njegovu tragikomičnu atmosferu, groteskno ponašanje 'adaptiranih na opasnost' i krah svih (moralnih, kulturnih, civilizacijskih) vrednosti, ali i istinu o (svojoj) novoj religiji, čije su 'nevidljive sile' bombarderi, a bogovi stanuju u Briselu. Obučen da se plaši autoriteta (jačeg) i da ni o čemu, pa ni o književnosti, nema sopstveno mišljenje, on je uvek birao sporedne (porodične, društvene) uloge, pokušavajući da izbegne svaku odgovornost; međutim, zainteresovan i za svoju i za tuđu nesreću samo kao za romanesknu građu, junak predstavlja pisca kao surovo, narcisoidno biće, čija je porodica 'kolateralna šteta' njegovog 'milosrdnog' poziva i umišljene veličine.
Umesto da energičnije pokrene pitanje (mogućnosti) društveno-političke i civilizacijske uloge srpskih umetnika (i to ne samo tokom devedesetih), snaga Vojičićevog romana se istrošila na (fotografskom) evociranju ratnih iskustava; ipak, njegov pisac je naslutio ritmove kojima se naša književnost danas podmlađuje.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
