Izvor: Glas javnosti, 14.Okt.2009, 11:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duša je suština umetnosti
Večeras u dvadeset časova u Kulturnom centru Rakovica naša operska diva Jadranka Jovanović nastupiće u kamernoj operi „Bračna agencija“. Reč je o prvom komadu ove vrste koji će biti izveden na novoj, renoviranoj sceni rakovičkog Centra za kulturu. Jadranka Jovanović igra glavnu ulogu uz dvoje mladih umetnika, sopran Anu Petričević i Gavrila Rabrenovića, (bariton), dok je komad režirao Nikola Zavišić. Istovremeno, uz premijeru u holu centra biće otvorena izložba plakata sa svetskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << scena na kojima je Jadranka Jovanović tokom svoje plodne karijere nastupala. Razgovaramo o novoj predstavi, o putu umetnika koji ne pristaje na klanove i kompromise, te na sve ono što umetnost odvodi od svoje suštine.
Pomalo je neobično da ste za ovaj komad odabrali scenu rakovičkog Centra za kulturu?
- Rakovica je svojevremeno bila najsiromašnija radnička opština. Ja sam stanovala na Čukarici i nastupila u sali Kulturnog centra kao studentkinja, kada je on bio bezmalo ruiniran. Za mene je ovo nešto mnogo veliko. Na velikim mestima ljudi se upisuju, odu i prođu, ali, moja cela biografija koja se dogodila do sada je u službi toga da ljudi u jednoj Rakovici dođu i čuju kamernu operu. Ja sam taj centar otvorila pre par godina, jednim solističkim koncertom, a od tada do danas su se tamo dešavali veoma važni događaji, pa čak i jedan pozorišni festival.
Pred sobom imam neobičnu mapu na kojoj je Beograd crvena linija gde su svi kulturni događaji, Kolarac, JDP, Narodno pozorište, Kulturni centar Beograda, Centar „Sava“, SKC, Dom omladine, Atelje, Bitef su na jednoj strani grada, dok se na drugoj nalazi jedna Rakovica u kojoj zajedno sa Čukaricom živi oko četiri stotine hiljada ljudi, a gde se skoro ništa ne dešava.
Kako je uopšte došlo do ideje da radite kamernu operu?
- Sve je počelo od ideje koja se rodila posle pozorišnog festivala održa0nog u ovom centru, kada je direktor Slobodan Veljković rekao da bi možda trebalo da proba sa manjim muzičkim oblicima. Zbog te male inicijalne iskre, ja sam sada u mogućnosti da tragam, da maštam iz početka, što sam srećna da radim nešto mnogo dobro, nešto mnogo važno, nešto što je mnogo značajno, počastvovana što prepoznajem taj neki svoj ideal umetnički.
Otkud povratak kratkoj formi?
- Kada mi se ponovo pružila šansa da pokažem nešto novo, da se sa onima koji to žele vratimo istinskom teatru shvatila sam da kroz kamernu operu dolazimo do suštine umetnosti, a to je čovek, emocija i duša. Sve ostalo je šminka, kostim, nadogradnja. Ako nema onoga da je čovek jednako ličnost plus emocija i duša, onda taj teatar ne dolazi do onih kojima je namenjen.
Kako objašnjavate to da umetnik takvog kalibra, poput vas mora sam sebi da krči put?
- Oduvek je bilo tako. Odavno sam prestala da obraćam pažnju na to, jer je uvek postojao neki razlog. Uprkos činjenici da sam mimo svih klanova, shvatila sam da sam strašno počastvovana i povlašćena, jer, zamislite, prvi put se u Rakovici događa nešto novo. Uz mene, pažnja će biti usmerena na te mlade ljude kojima treba afirmacija. Neko se skoro našalio da usred Bemusa svi pričaju o Rakovici, jer je čitav grad oblepljen plakatima. To je zaista tako, ali to nije slučajnost. Neko je pitao Anu kako se našla u ovom komadu, kako sam ja uopšte saznala za nju. Čula sam pre četiri godine na jednom humanitarnom koncertu posvećenom našim pilotima poginulim u NATO bombardovanju, otpevala je ariju koja mi se dopala. Samo zbog toga sam je potražila. I sama sam kao svojevremeno otišla u Italiju i pokucala na vrata koja su mi se kao mladom umetniku otvorila. Dobila sam angažman, jer je neko tada pomislio da je to možda doprinos jednoj univerzalnoj ideji umetnosti. Tako sam odabrala Anu, kao i reditelja predstave. Mi nismo ni prijatelji ni kumovi. Ono što je presudilo je isključivo kvalitet. Samo zbog tog kvaliteta ovi mladi ljudi su zaslužili šansu.
