Izvor: Blic, 19.Maj.2015, 19:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dejan Mijač: Gadim se politike
Ljudi samo bivaju zagriženi „za” i „protiv”, mrze, kaže proslavljeni reditelj.
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu nedavni serijal predavanja koji su bili kulturni događaji posebne vrste „Majstorsko pismo, veče sa…” počeo je sa Bobom Vilsonom, potom je govorio Dušan Jovanović, pa Slobodan Unkovski, a 16. maja predavanje velikana Dejana Mijača omeli su zdravstveni razlozi.
Šta je uporišna ili jedna od uporišnih tačaka vašeg majstorskog rukopisa?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
- Za mene je pozorište čarolija. Čarolija pred san. Lako je to reći, al‘ nije lako razumeti, treba znati šta je čarolija, šta je san.
Šta je san?
- Kalderon je kazao - život je san. Stavio znak jednakosti između sna i življenja. Čovek valjda i dođe na svet da budan sanja. I, ako iko ima iole sreće, to je bilo samo u snu. U pozorištu je strahovito važna imaginacija koja prethodi snu, a to je kao kad detetu pričate bajku tako da ga uvodite polako u dobar, zdrav i srećan san. Danas su na sve strane na delu razna preglasna mantanja koja ljudima stvaraju privid sna. Bombardovani smo histeričnim načinom i histeričnim sadržajem. Kao da dete uspavljujete drogom, a na mlekom i blagim roditeljskim glasom kraj uzglavlja.
Šta je čarolija?
- Grubo rečeno, pozorište je mašina koja proizvodi nekoliko stvari da bi se domogla sna. Prvo, proizvodi značenje. Značenja se oslanjaju na tzv.običan život. A proizvodi i magičan svet. Pozorišta je bilo oduvek, otkad je čoveka. Predstavljanje toga što prethodi snu je imanentno ljudskom biću. I to je ponajbolji deo čoveka. Sve se to vrlo sliklovito vidi u starim pozorištima, recimo Šekspirovog vremena. Nije bilo reflektora, ni naročitog dekora. Izađe čovek i kaže ovo je bojno polje, ovo je ta i ta građevina. I to je to. Stvaranje tog sveta, te magije... to je pozorište.
Kad smo se dogovarali za ovaj razgovor, rekli ste da nećete o politici...?
- Neću.
Zašto?
- Gadim se.
Gadite se?
- Da. Gadim se. Ne mrzim, ali sam alergičan.
Gostujući u emisiji „Agape” rekli ste da je korporativni kapitalizam dominanta našeg vremena, kao moloh?
- Nije to moj pronalazak. Biblija je kazala da će ljudi izmisliti moloha koji će njima vladati, koji nije samo božanstvo nego i strah i potreba. Potreba nekog ko je zavisnik. Ne kažem da je civilizacija mogla da ode drugim putem. Pokušavali su ljudi da odu na drugu stranu sa puno strasti i ludila misleći da je san, a nije bio. Kao što klanjanje molohu nije san. To je više od zavisnosti, to je podaništvo, to je nesrećan trenutak pred apokalipsu. Kad pogledate oko sebe tu sveopštu buku, kao u vreme procvata fašizma pred Drugi svetski rat. Kao da ljudi huče i buče, histerično se zabavljaju jer nemaju snage da vide i čuju stvari kakve jesu. Iza vrata te buke je mrak apokalipse. I rat je sredstvo za biznis. A iskustvo Srbije je doprinos da se vide sve mogućnosti tog pogleda na svet, i one krajnje.
I u teoriji i u praksi govori se o ozbiljnoj društvenoj angažovanosti pozorišta?
- Kad je u umetničkom smislu snažno, pozorište ne zaluđuje ljude nego, da se pomognemo Sterijom - zaljuđuje. Vraća ih ljudskosti, pravi ljudima. Pozorište se obraća onom najboljem u čoveku, onom zrncetu koje u nedostatku bolje reči zovemo ljudskošću. Na tom putu ka zrnu ljudskosti, da bi kao u akupunkturi dotaklo tu tačku, pozorište prvo osloboađa čoveka od zaluđivanja. Ukazuje mu na suštinske repere, temeljne vrednosti. Govori - pazi, nemoj se zaluđivati. Budi čovek. Da bi bio čovek, odsanjaj nešto što je ljudsko i probudi čoveka u sebi.
Da otvorimo pitanje ovdašnje kulture?
- I, šta vidimo?
Ustanove u ropcu, u v.d. statusu, kritikama praćenu privatizaciju „Avala filma”...
- Je l‘ to neko čudo? Pa pogledajte oko sebe, šta imate drugo nego te „Avale”, sve „Avala“ do „Avale”...
Hoćemo da pristanemo?
- Pa pristali smo. Tu i tamo čuju se pojedinačni glasovi razuma, ali ima li iole ozbiljnije pobune? Ljudi samo bivaju zagriženi „za” i „protiv”, mrze, moloh se njihovom mržnjom hrani... Kad pogledate šta se dešava, razara se ne samo supstanca budućnosti, nego razoriše i kosti još nerođenoj deci.
