Izvor: Politika, 22.Maj.2009, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čitav moj život je film
Prvu ulogu sam imala sa 12 godina a prvi trajniji profesionalni ugovor sa 13. Kada bolje razmislim, čitav moj život je gluma, film i pozorište. Srećom, imala sam veliku podršku moje siromašne porodice iz predgrađa a moj otac, iako običan, teški radnik, shvatio je moju prirodu, razumeo da sam osoba koju treba pustiti da se izrazi – kaže Sofi Marso
Kan – Jedna od najvećih ovogodišnjih atrakcija na kanskom crvenom tepihu, bilo je bez sumnje zajedničko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prisustvo dve filmske lepotice, ali i vrsne glumice – Sofi Marso i Monike Beluči. Njih dve su zvezde francuskog psihološkog trilera „Ne osvrći se” Marine de Van, koji je bio prikazan, van konkurencije u glavnom programu 62. kanskog festivala.
Virtuozno snimljena (iako dramaturški predozirana) priča o podvojenoj ličnosti jedne žene – pariske novelistkinje Žane, spojila ih je ne samo u istom filmu, već i u istom liku, što je na velikom filmskom vašaru taštine, retka pojava.
Zahvaljujući angažmanu beogradske distributerske kuće „Frst prodakšn”, koja je ovaj film kupila za distribuciju u našoj zemlji, obezbeđen je intervju sa Sofi Marso za „TV reviju”.
Razgovor je počeo uz zajedničko prisećanje na njen boravak u Beogradu 2000. godine, kada je u naš glavni grad stigla zajedno sa tadašnjim suprugom, poljsko-francuskim rediteljem Andrejom Zulavskim (iz braka sa njim ima sina Vinsenta, a kasnije – iz veze sa britanskim producentom Džimijem Lemlijem, dobila je i ćerku Žilijet).
– Neverovatno koliko je već godina prošlo od mog boravka u Beogradu i šta se sve u međuvremenu izdešavalo. Pamtim građevine razrušene bombama, sećam se da su ljudi tamo veoma topli i druželjubivi – kaže Sofi, a razgovor se dalje nastavlja na najaktuelniju filmsku temu.
Dve lepotice u filmu, a film zapravo nije o lepoti ili ženskom seksepilu, već o bolu, traganju za identitetom, za ostvarenjem sopstvene ličnosti?
Jeste i zato je bilo veoma važno da svi zajedno u ovom projektu imamo isti pristup, da tačno znamo šta rediteljka od nas očekuje, šta smatra da bi trebalo da se kaže ovim filmom. Kao glumica, ja sam samo interpretator rediteljevih zamisli. Ovaj film je zaista potraga za identitetom zbog čega moj lik prolazi kroz veliku i duboku krizu. Ona traži nekog duboko u sebi, nekog ko želi da postoji i da govori, ali ona ne zna ništa o toj osobi. Ono što mi se sviđa u filmu jeste što se traganje za samim sobom ne svodi na verbalno-psihološko, već na vizuelno. Svu dramu, sve psihološke probleme lika, gledalac jasno vidi i nikakva dodatna priča mu nije potrebna.
U krajnjem slučaju, unutrašnji duh ima lice?
Ima i strah i sve neophodne senzacije. Stvari koje su u svakodnevnom životu nevidljive, u filmu Marine de Van dobijaju „meso”, emocije i senzaciju.
Psihički problemi Vašeg lika svoje korene imaju u detinjstvu, svi strahovi iz njega potiču?
Samo se setite sebe u detinjstvu, kada su sve stvari oko vas imale svoj život. Ako ste tako hteli i sto ispod koga ste se krili bio je živ, sve stvari su mogle da lete i da se kreću. Žanina trauma u detinjstvu, saobraćajna nesreća zbog koje je izgubila pamćenje na svoje najmlađe godine, sada je proganja. Ona više ne prepoznaje stvari u svojoj kući, ne prepoznaje ni sopstveno lice i telo, ni svoga muža, ni decu, ni majku. Sve je drugačije, istinito i živo.
Vi ste u svemu tome, u sveukupnoj psihološkoj igri, veoma uverljivi, kao da i sami znate šta znači imati „duha” u sebi?
To je samo zbog toga što se ovim poslom bavim već 30 godina. O, Bože, 30 godina! Već?
Prvu ulogu ste imali sa 12 godina?
Da, prvu ulogu sa 12, a prvi trajniji profesionalni ugovor sa 13 godina. Kada malo bolje razmislim, čitav moj život je gluma. Film i pozorište. Srećom što sam ja imala veliku podršku moje siromašne porodice iz predgrađa, što je moj otac iako običan, teški radnik shvatio moju prirodu, razumeo da sam osoba koju treba pustiti da se izrazi. Da nisam postala glumica, sigurno bih potražila kakvu drugu profesiju koja bi mi omogućavala eksponiranje pred ljudima.
Kada ste ovde, u Kanu, na premijeri, prvi put videli sebe kao polu-Sofija Marso, polu-Monika Beluči, kako ste se osećali?
Bolje! Postala sam neko drugi! Uostalom za to sam tolike godine i radila!
Sarađivali ste sa toliko mnogo i evropskih i američkih reditelja, postali ste glumačka miljenica i izvan Francuske, ali ste uvek vodili računa da zadržite svoju privatnost. Kako ste u tome uspeli?
Možda baš zato što sam tako rano počela da glumim, što me je ogromno iskustvo naučilo da sam ja jedna osoba pred kamerama i publikom, koji me vide onako kako sami žele ili maštaju, a da sam u sebi i sama sa sobom načisto ko sam i kakva sam. U tome mi je pomogla i saradnja sa sjajnim rediteljima kakvi su Antonioni, Zulavski, Asajas, Rapne, Klod Sote...
Kada bi jednog dana Vaša ćerka poželela da bude glumica, da li biste to odobravali?
Morala bih pre toga da se uverim da bi ona zaista na tome radila, da je to nešto što je u suštini njene prirode, a ne trenutni hir. Svoju decu učim da rade, da se trude, da ništa ne dolazi samo od sebe. Čak i kada spremaš ručak, pržiš krompiriće i za to je potreban veliki trud. Tako im pričam.
Da li kao majka uspevate da držite sve komande u rukama?
Moja deca kažu da sam dobra mama i ja sam zbog toga srećna. Posvećena sam svojoj deci, trudim se da budem uz njih što više, i fizički i suštinski prisutna. Izbegavam da budem „komandant”, iako kao i svaka majka deci govorim šta im valja činiti, i zašto je ovo da, a ovo ne. Svesna sam da je vaspitavanje dece opasna rabota, često decu prezaštićujemo iz sopstvenih strahova od vremena u kojem živimo.
(Tekst objavljen u TV reviji)
Dubravka Lakić
[objavljeno: 22/05/2009]
