Izvor: Blic, 01.Mar.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bluzerska odiseja rok legende
Kada je, zbog lošeg zdravstvenog stanja (odstranjen mu je pankreas), Kris Rija te 2005. godine najavio da kreće na oproštajnu turneju, naglasio je kako ne sme ni da pomisli koliko je to tužno jer će pasti u tešku depresiju. „Pošto sam već ostao na nogama, bolje je da razmišljam kako da se suočim sa novim izazovom u životu.
To je tipičnije za Krisa Riju." Na njegovu sreću i sreću mnogih ljubitelja dobre muzike, Kris Rija uspešno je prevazišao zdravstvenu krizu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i odlučio je da se vrati na scenu. Decembra prošle godine izdao je novi album („The Return of the Hofner Blue Notes"), a početkom ovog meseca krenuo je na evropsku turneju, u okviru koje će, 4. marta (na svoj 57. rođendan) održati koncert i u „Beogradskoj areni".
Kristofer Anton Rija rođen je 1951. u engleskom Midlzbrou kao sin italijanskog imigranta i Irkinje. Prezime Rija bilo je poznato u okolini Midlzbroa i pre Krisovog uspeha, zahvaljujući lancu sladoledžinica „Rea’s Ice-cream", koje je pokrenuo njegov otac i u kojima se danas čuje nadaleko prepoznatljiv hrapav Krisov glas.
A sve je počelo 1978. godine kada je Rija objavio debi album „Whatever Happened to Benny Santini". Naslov se odnosio na pseudonim koji je Krisova izdavačka kuća htela da mu nametne radi boljeg komercijalnog efekta, ali je on to odbio. Tokom osamdesetih godina izdao je osam albuma, a veliki proboj načinio je 1989. sa „The Road to Hell", na kom se okrenuo čvršćem rok zvuku i koji mu je doneo prvo mesto na britanskoj top-listi. Zbog zdravstvenih problema odlučio je da napravi desetogodišnju pauzu, ali je i povratnički album, „King of the Beach" (2000) naišao na pozitivne kritike. Međutim, zdravlje mu se i dalje pogoršavalo i nakon ozbiljnog napada pankreasa, doktori su mu davali pedeset odsto šansi da preživi. Rija je tada sebi obećao da će se, ako se ikada oporavi, vratiti svojim bluzerskim korenima. Tada je izjavio: „Trebalo mi je da se ozbiljno razbolim, pogledam smrti u oči i završim šest meseci prikovan za postelju da bih shvatio da moja karijera nije išla onako kako sam zamišljao. Sve što sam do tada radio palo je u vodu i neprestano sam se pitao šta mi je trebalo bavljenje rokom. Nemojte pogrešno da me razumete, ja sam i sada onaj isti Kris Rija koga svi znaju, samo bez dodatnih ukrasa i šljašteće produkcije." Kao što je i obećao, Rija se 2002. godine vratio bluzu sa albumom „Dancing Down the Stony Road", a u istom ritmu je nastavio i na sledeća dva izdanja, „Blue Street" (2003) i „The Blue Jukebox" (2004). Oktobra 2005. objavio je, kako je tada rekao, svoj poslednji album i svoje zaveštanje: jedanaestotomni album sa 137 pesama, koji je stvarao „godinu i po dana, sedam dana u nedelji, dvanaest sati dnevno bez predaha". To je svojevrsna odiseja bluza iz ugla Krisa Rije, putovanje kroz razne epohe - od afričkih korena do modernog doba šezdesetih i sedamdesetih godina. Projekat je pratio i jedan DVD i knjiga koja je, između ostalog, sadržala lične Krisove ilustracije i tekstove pesama. Ovaj obimni projekat nastao je kao rezultat njegove velike ljubavi prema bluzu: „To je moja prva ljubav. Ako muziku zamislimo kao romansu, onda je bluz moja žena, neko ko je sve vreme bio uz mene." Krisov najnoviji album „The Return of the Hofner Blue Notes" naslovljen je u čast čuvene gitare iz šezdesetih godina, na kojoj će svirati i u Beogradu. Kris, koji je u karijeri prodao oko trideset miliona albuma, sam piše svoju muziku, a proces stvaranja naziva sličnim autizmu: „Ljudi koji su kreativni ne mogu da se tek tako 'isključe’. Laici to nazivaju talentom, ali mi 'insajderi’ volimo da kažemo da je to poput bolesti sa kojom moramo da živimo. Čak i dok sam ležao u krevetu, ja nisam mogao da se 'isključim’. Tada sam shvatio da sam rođen da budem bluz muzičar, jer ima nešto prirodno u tome, u osećanjima koja zovemo bluz kada ih odsvirate i ispevate; kao da ste kroz tu muziku odagnali svu tugu koju ste nosili u sebi."
Road to Hell
Koncerti Krisa Rije traju dva sata i čine ih mešavina bluz instrumentala, novih pesama i apsolutnih klasika, kao što su „The Road to Hell", „Josephine", „On the Beach", „Waiting for the Summer". U pratećem bendu su Robert Avai (gitara), Nil Drinkvoter (klavijature), Kolin Hodžkinson (bas) i Martin Dičam (bubnjevi).
