Izvor: Politika, 27.Avg.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez života nema života
Ima tome više od 40 godina. Jednog dana, ispred Doma omladine u Beogradu bila su parkirana prva reportažna kola Televizije Beograd, koja su prenosila neki muzički događaj. Bio sam student druge godine FTV režije i počeo sam pomalo da radim za dečju redakciju, pa su me pozvali da vidim kako izgleda direktan prenos. Ušao sam i poleteo „on air”. Ovo je bio avion za mene.
Direktan prenos me opčinio. Mogućnost da izborom kamera u trenutku interpretiram događaj, da mu dajem svoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smisao i oblik; brzina odlučivanja i neponovljivost izbora, osvojili su me zauvek. Adrenalin (za koji tada nismo znali da postoji, niti da se tako zove) koji sam osetio, bio je tako različit od onoga što se događa na filmskom snimanju gde pripreme traju dugo, stvar može da se ponovi i popravi.
Posle toga sam kao pravi adikt (ni ta reč tada nije postojala) njušio po redakcijama tražeći urednike koji će meni, mlađanom reditelju, dati malo adrenalina. Kada bi mi nešto nudili, uvek sam gledao kako da ih nagovorim da radimo uživo. Ali, to je bilo opasno. Živa stvar izmiče kontroli, a to nije baš bilo poželjno. I stvari koje su mogle ići uživo snimane su i montirane. Tako je bilo komitetima ugodnije. Danas nema komiteta, ali im je opet nekako zgodnije da snime. Obična glupost.
U to vreme pisao sam pomalo za omladinske novine i objavio zaista proročki, zaneti tekst o tome da je samo živa televizija prava priroda tog medija, da je smisao te kutije da povezuje ljude, da ih ujedinjuje u zajedničkom i neponovljivom iskustvu, koje se, kao ni život, nikada neće ponoviti. Predviđao sam da će se ceo svet povezati na taj način (o TV satelitima nije bio ni pomena) i tvrdio da je takvo masovno iskustvo jedino ostvarivo preko televizije. I da je televizija uvek živa: i film na tom ekranu je u stvari direktan prenos jedne filmske projekcije. Prenos čini prirodu tog medija. Najvažnija razlika od drugih medija tiče se protoka vremena. Na televiziji se njime ne može manipulisati. Ono pulsira realno, neumoljivo isto za publiku i za događaj.
Obradovali su me eksperimenti Nama Džuna Pajka koji je na nekoj izložbi video-arta prikazao televizor na kome se videla vatra. Jeste, ekran je u stvari kamin, on širi toplinu. Za jednu novu godinu holandska televizija pustila je u ponoć bas to, vatricu i pucketanje. U pustoj sobi čovek više nije sam ako uključi tu spravu. Kroz cev struji, ne samo nešto prema njemu, već i od njega prema drugim ljudima. To je ključ popularnosti televizije. Čak i kad na ekranu nema ništa što vas zanima, niti se čuje ton, ipak ste u društvu, niste sami.
Evo primera koji ste svakako iskusili i koji pokazuje koliko je taj osećaj zajedničkog prisustva, živog kontakta preko ekrana bitan. Sigurno vam se desilo da ne možete da gledate nešto što se emituje uživo a jako vas zanima. Uključite svoju spravu, VTR ili DVD, snimite prenos – i onda ga nikad ne pogledate. A čak i ako pogledate, to nije to. Imate tužan osećaj da je stvar mrtva, prošla zauvek, a to što gledate ima zadah mrtve ribe na novinama od prekjuče.
Zašto? Zato što mu nedostaje zlatni začin neponovljivosti i mogućnosti ljudske greške, uzbudljive strepnje da se, dok gledate, može nešto desiti što nije predviđeno i očekivano. I hvala Bogu, to se uvek dešava. Takvi snimci pokojnih zbivanja interesuju samo nas reditelje, da bismo videli kako je nešto urađeno.
Imam punu policu takvih snimaka koje nisam ni pogledao.
Aleksandar Mandić
objavljeno: 28.08.2011.
