Izvor: Danas, 13.Jul.2015, 17:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd vodi desničarsku politiku
"Nagrada koju smo dobili je za nas posebno važna jer je dodeljena u potpuno novoj kategoriji. Iz Kulturnog centra Beograda sam otišla mirna jer verujem da je moj rad doneo rezultate. Trudim se da budem oprezna u oceni rezultata rada ministra Tasovca", kazala je, između ostalog, u razgovoru za Danas povodom velikog uspeha nacionalne i studentske selekcije na Praškom kvadrijenalu Mia David.
Obe postavke koje su predstavljale Srbiju osvojile su zlatnu medalju. Mia David podseća >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << da je Praško kvadrijenale najvažnija izložba iz scenskih umetnosti u svetu. "Postoji gotovo pola veka i ima četiri kategorije nagrada: pohvale, priznanja, zlatne nagrade i glavnu nagradu 'Triga'. Nju je ove godine dobila Estonija za projekat toliko ispred svega ostalog, da žiri, čini mi se, nije imao nikakvu dilemu."
Glavna nagrada na Praškom kvadrijenalu je Zlatna triga, Srbija je osvojila zlato za pokretanje dijaloga. Kakva je ovo nagrada i od kakvog značaja je ona za zemlju i njenu sliku u svetu?
- Zlatne nagrade se, inače, dodeljuju za različite kategorije, a sama manifestacija ima niz njih u kojima je moguće predstaviti se. Srbija se, na primer, pre četiri godine predstavila u tri kategorije, a ove u dve: nacionalnoj i studentskoj. Zlatne medalje se dodeljuju za obe kategorije. Doskora je bilo uobičajeno da predstavljanja budu upriličena izlaganjem delova kostima, fotografija, video-zapisa iz recentne produkcije. Taj pristup je problematičan jer praktično ocenjuje estetiku i produkciju dela, što daje značajnu prednost bogatijim zemljama i isključuje čitav spektar teatra koji scenska sredstva ne koristi samo kao vizuelna. Škola mišljenja kojoj pripadam a koja je formirana YUSTAT-u, pa kasnije školama za Scenski dizajn na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, pa sada na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, zalaže se za transponovanje ideje o delu, koncepta, u novi medij komunikacije - izložbu. I Branko Pavić 2007. i Dorijan Kolundžija 2011. radili su na ovaj način. Međutim, u to vreme to je još uvek bio prilično avangardan pristup. Ove godine ta promena u samom Kvadrijenalu se baš vidi, tako da je nagrada zapravo posledica 20-godišnjeg rada na drugačijem pristupu. Ona je za nas posebno važna jer je dodeljena u potpuno novoj kategoriji koja u stvari govori o uspostavljanju dijaloga između različitih izvođačkih i izlagačkih umetnosti, dela i publike, starog i novog...
Da li biste čitaocima Danasa pojasnili koje su i zašto najkomunikativnije tačke nastupa Srbije na Kvadrijenalu?
- Studentska i nacionalna postavka su rađene istom metodologijom iako su u rezultatu različite. Taj jedinstveni način mišljenja se prepoznaje i zapravo čini da izložbe jedna drugu dopunjuju. Studenti su birani dvostepenim konkursom i četiri meseca su vrlo intenzivno radili na tome da ono što im je pojedinačno važno pretoče u nešto što je zajedničko, a što ne ugrožava individualnost svakog od njih. Rezultat toga je sedamdesetak performansa koje su izveli u raznim kombinacijama tokom 11 dana od otvaranja do zatvaranja izlagačkog prostora. S druge strane, nacionalna izložba je zapravo desetodnevni performans u kome se dan za danom smenjuju umetnici naslanjajući se na prethodne radove ili ih razgrađujući. Bila sam uverena da je ovaj koncept nesaglediv za žiri koji je obilazio postavke prva dva dana i da mi uopšte ne možemo biti u konkurenciji za nagradu. Na sreću nisam bila u pravu. Očigledno su i publika i žiri bili nečim privučeni i vraćali su se. I u nacionalnu postavku i u studentsku.
Vaša ostavka na poziciju direktorke Kulturnog centra Beograda usledila je po odluci gradskih vlasti da se izložba Oktobarskog salona umesto na godišnjem nivou održava svake druge godine. Kako gledate na taj period s vremenske distance, kao i na sudbinu ove manifestacije?
- Rad u Kulturnom centru Beograda je za mene bio ogromno iskustvo. U vreme kada sam otpuštena već sam bila u odlasku, tako da je to samo ubrzalo stvari. Otišla sam mirna jer verujem da je moj rad imao rezultate. Šta će biti sudbina Kulturnog centra nije moja već briga svih poreskih obveznika. Verujem, a u to sam verovala i kada sam počela da radim, da institucije moraju temeljno da se transformišu da ne bi pojedinci u toj meri mogli da utiču na rad, bilo pozitivno bilo negativno. S druge strane, sve je uvek i uvek će počivati na energiji ljudi. Što se Oktobarskog salona tiče, promena je bila očekivana. Bilo je samo pitanje trenutka kada će se ona desiti. Nije normalno da imate takvu manifestaciju u Gradu koji vodi konzervativnu desničarsku politiku. Koliko čujem, pokušali su da izaberu i kustosa koji je bliži toj struji i nisu uspeli. Odabran je čovek koji pripada diskursu Oktobarskog salona od kada je on postao internacionalna smotra. I honorar mu je isti kao i kustosu prošle godine. To je zato što niko iole relevantan ne bi pristao da radi za manje para. Ovo pokazuje koliko je ekipa sekretara Vuksanovića na čelu sa Đorićem, predsednikom Saveta Oktobarskog salona, bila neobaveštena ili zlonamerna kada je tvrdila da su honorari i budžeti upitni. Ali sve smo to znali i ranije. Radujem se da će bar još jedan Oktobarski salon biti neki koji mene interesuje.
Postoji li ovde kulturna politika i kako ocenjujete dosadašnje rezultate rada ministra kulture i informisanja Ivana Tasovca?
- Trudim se da budem oprezna u oceni, jer imam iskustvo rada u instituciji i znam koliko su sve promene spore. Naravno da su nam svima očekivanja bila ogromna, jer konačno dolazi neko "naš", ali biće i da su bila nerealna. Ima puno pozitivnih pomaka, kao što su konkursi za otkupe umetničkih dela ili za mobilnost, međutim, ima još mnogo, mnogo toga što treba da se menja. Ali, hajde da još malo budemo strpljivi. Satovi na muzejima otkucavaju, videćemo šta će da se desi kada dođu do nule. Mislim svakako da više rezultata ima u kulturi nego u informisanju.
