Izvor: Večernje novosti, 23.Feb.2013, 15:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Antigona" - petnaest godina postojanja

REDITELj Ljuboslav Majera do sada je ostvario više od sto pozorišnih, šezdesetak radijskih i TV režija (na pet jezika), kao pedagog uputio u svet umetnosti mnoge generacije budućih teatarskih stvaralaca u Srbiji i Slovačkoj. Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada, a dugogodišnjim radom sa amaterima zaslužio i poseban separat pod naslovom "Le spacialis scenis Majeris - od amaterizma do večnosti"... Ipak, povod za razgovor je veliki jubilej u zrenjaninskom Narodnom pozorištu "Toša Jovanović": >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << petnaest godina izvođenja Sofoklove "Antigone" s Majerinim rediteljskim potpisom. * Čime objašnjavate dugovečnost ove predstave, budući da pred malobrojnijom publikom (za razliku od velikih centara) predstava ima i kraći vek? - Petnaest godina je više od trećine radnog veka normalnog muškarca. Doživeti ovakav jubilej ogromna je sreća, pa i sticaj okolnosti. Naravno, ritam igranja tokom tih godina se usporava, uostalom, kao i ritam čoveka koji je stariji za deceniju i po. Ali dolaze nove generacije koje su odrasle posle "porođaja" predstave. Ako si verovao piscu, ideji, načinu sopstvenog kazivanja, a pri tom imao i sreće - srećan ti petnaesti rođendan! Univerzalnost problema kojim si se bavio, garancija je dugovečnosti. * Poznato je da kao reditelj ne volite da "osavremenjujete" klasiku, što je čest manir vaših kolega. Kojim se razlozima rukovodite u ovoj svojoj doslednosti? - "Osavremenjivanje" je u suštini potcenjivanje intelektualne i emocionalne potencije gledalaca. Pokušavam da ne povređujem ni autora, ni vreme u kojem je delo nastalo, kao ni današnjeg gledaoca i njegovo estetičko osećanje savremene forme. To je potraga za harmonijom.GOSTOVANJA MAJERINA "Antigona" postavljena je na scenu 1997. godine. U međuvremenu, učestvovala je na gotovo svim našim festivalima, a i mnogima u inostranstvu. Između ostalih, na Tradicionalnim letnjim svečanostima posvećenim igrama starih Rimljana u Sekešfehervaru (Mađarska), pozorišnim festivalima u Butrintiju (Albanija), Zvolenu (Slovačka), Velesu (Makedonija), Temišvaru (Rumunija), kao i u Puli, Celju i Tuzli. * Režirali ste najveće domaće i strane pisce - Čehova, Goldonija, Vilijamsa, Molijera, Mrožeka, Aristofana, Kovačevića, Ognjenovićevu... Ipak, Gogolja posebno izdvajate? - U tu plejadu spadaju i Plaut, Euripid, Sterija, Romčević, Kočiš i Savić. Sve su to pisci koji pokušavaju da razumeju čoveka, da osete njegova htenja, muke, boli, radosti. Ali ih, istovremeno, beskrajno provocira ljudska glupost, neosećajnost, bahatost, egocentrizam. Gogolj je sve to posmatrao kroz prizmu smeha - a u dubini duše je plakao... * Režirali ste na čak pet jezika (srpskom, slovačkom, mađarskom, nemačkom i rusinskom). Možete li da uporedite rad u različitim sredinama? - Sve one čine moj život i rad zanimljivijim. Večito putujući od države do države, od grada do grada, od pozorišta do pozorišta, od autora do autora, od glumca do glumca. Stalno se prilagođavajući i sam se obogaćujem, čudeći se iznova ljudskom rodu i njegovim različitostima. * Jednom ste izjavili da je besciljnost naš najveći problem, da čudi koliko smo uprkos priči o duševnom i emotivnom narodu, zapravo nezreli u svakom smislu? - Mislim da je mentalitetski profil matrica za sve ostalo. Uprkos svim pozitivnom stranama, uočava se nedostatak nekih osobina, kulturoloških postulata: samokritičnost, pokora, skromnost, decentnost, etičnost. Na drugoj strani su, pak, samoljublje, nemoralnost, grubost i neosetljivost. Ovo su naravno paušalne ocene. Čast izuzecima. Pod nezrelošću mislim na primitivizam u psihološko-sociološkom, animalističkom smislu. Fali nam samopouzdanje, postojanje vrednosnih sistema, discipline u sprovođenju zacrtanih ciljeva i učenja kroz posmatranje drugih. Pameti u odvajanju zrna od kukolja. Plivamo po površini. Nemamo ni nameru, ni volju, ni snagu da zagrebemo dublje i suštinskije se suočimo sa istinom. * Jedan značajan deo vašeg opusa posvećen je radio-drami. Sve joj se manje posvećuje pažnja, šta time gubimo? - Gubimo govornu reč, a reč je identitet! Deca ne umeju da komuniciraju, stasavaju generacije osiromašene za maštu, fantaziju i zvučnu sliku. Sve je samleveno, dajdžestirano, instant i surogat. * Nedavno ste se vratili iz Slovačke, s još jednog profesionalnog zadatka. O čemu je reč? - Režirao sam u Martinu tekst našeg slovačkog autora, Staropazovčanina, klasika Vladimira Hurmana Vladimirova: seosku dramu "Smetovi". Priča je iz ovdašnjeg podneblja, a tekst ne govori samo o fizičkim, snežnim, hladnim smetovima već i onim koji postoje između ljudi kao nepremostiva prepreka u komunikaciji među najbližima. * Uz mnoga priznanja, "osvojili" ste i jedno sasvim posebno: zovu vas "pesnik scene". Zbog izbora naslova, rediteljske osobenosti, ličnog senzibiliteta ili odnosa prema umetnosti i umetnicima? - Uz sve to, možda i ono što zadire u nešto što bi se moglo nazvati režija kao kujna! Tačno doziranje kod tih recepata ne postoji, jer ta "hrana" nije namenjena zadovoljenju želuca već ukusa. Radi se o višoj "kuvarskoj školi" - o umetnosti stvaranja. U stvaralaštvu (a to može biti i jelo) nije uopšte reč o tačnim normama i brojevima nego o suštini. Nežni, sitni detalji koji će od spremljene mase stvoriti "kobasicu", a ona treba da ima jedinstven, Majerin ukus. U toj jednostavnosti nije skrivena samo lepota nego i dobrota ukusa. Sve treba dobro izmešati tako da nijedan sastojak ne bi trpeo niti se isticao, već se uzajamno dopunjavao i činio harmoničnu celinu. Eto, tako nastaje moj slovački "kulen"...

Nastavak na Večernje novosti...