Izvor: Danas, 15.Mar.2016, 15:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odbacivana demokratska rekonstrukcija države
Posle dinamične, ponekad i žučne debate, imenovana je Nezavisna komisija, predvođena uglednim beogradskim advokatom Srđom Popovićem da predloži platformu za rešavanje sporova i sukoba na Kosovu. Kada je ova posle nekoliko meseci završila rad objavljena je, dabome o sopstvenom trošku, knjižica Kosovski čvor drešiti ili seći?
Peticiju sam odneo u Saveznu skupštinu, ali predsednik nije hteo ni da me primi, već je naložio da sve ostavim na portirnici. A kolege iz prištinske >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << podružnice, koje su poručile nekoliko stotina primeraka pomenute knjižice, uz obećanje da će preuzeti deo troškova njenog štampanja, držali su pakete knjiga u nekom podrumu, tako da ne znam ni da li su ikada stigle do albanskih čitalaca a o participaciji u troškovima nije bilo ni govora. Kasniji razgovori su obično vođeni u promenljivim sastavima i zadobijali mahom estradni karakter. Deo mučnog sećanja tiče se pomenutog Željka Repca, čija je porodica morala da izbegne razaranje Mostara, a on, kada se posle Dejtona vratio i preuzeo staru službu, i ponadao u nove prilike, razočaran je skočio niz stenovitu obalu Neretve, i u drugom pokušaju otišao s ovoga sveta. Kada su se pipci populizma mašili oružja i vlasti, splasnuo je entuzijazam za praktičku demokratsku rekonstrukciju, koji i inače nije bio preobilan. To je pospešila i sve jače izražena skepsa, najviše u Zagrebu, da će na izborima preovladati srpska majorizacija. Zazor od srpske majorizacije lomio je i duga prijateljstva, kakvo je postojalo između Tarasa Kermaunera i mene. Godinama smo se viđali i u Beogradu i u Sloveniji, i satima razgovarali a da se među nama ne ispreči bilo kakva ideološka crta razilaženja.
Zbunjivala me jedna metafora u njegovim objavljenim dnevnicima, gde kaže za mene da "hodam kao Srbin", samouvereno kao da je sve tlo njegovo. Nisam to komentarisao. Ali me je prenulo kada je objavio, u novinama, da sam korumpirani srpski nacionalista, i da sam dolazio u Sloveniju kao agent drugih srpskih nacionalista. Trgao sam se i pretražio po sećanju šta bi moglo biti povod za takvo etiketiranje. Jedino čega sam se setio jeste da sam u toku jednog od mnogobrojnih razgovora, u vrtu njegove kuće na Krasu (iznad Trsta), nakon njegovog pledoajea za uvođenje slovenačkog jezika u JNA, napomenuo i možda grubo pitao kako bi dejstvovala vojska koja čeka da se izdaju komande na jezicima svih priznatih naroda i narodnosti. Prećutao je moje pitanje, ali je u njemu, izgleda, našao dokaz da ne priznajem slovenački jezik. A da nisam agent srpskih nacionalista mogao se i lično uveriti kada je video da me nema u srpskoj delegaciji koja je došla na pregovore sa Slovencima, u poznatom ljubljanskom hotelu "Pri Mraku". Lansirana je ideja o "hibernaciji", dok traje metež.
Beogradski ogranak Udruženja nije se trsio svojim proklamacijama, već je smatrao da proklamovanje demokratije nije preporuka samo za druge, već da treba preuzeti i rizike političke borbe i da moramo sarađivati i sa ljudima prema kojima nemamo lične simpatije. UJDI se pojavio na izborima 1990. i osvojio samo jedno od 250 mesta u Skupštini Srbije. Za poslanika je izabran Tibor Varadi, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu. (I ta minijaturna šansa za javno delovanje umanjena je nastojanjem "autonomaša" da svojataju to jedino poslaničko mesto u čemu je naročito uporan bio Sergej Flere, tada asistent Novosadskog a ubrzo potom Mariborskog univerziteta.)
Nastavlja se
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
