Izvor: B92, 01.Okt.2018, 16:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Molila sam ga, klečala, nije hteo da ode iz Prištine..."
Uprkos oblacima, sunce je grejalo Prištinu. Na 21 stepen hladnoća i zubato sunce podsećali su i novinara Marjana Melonašija da je jesen blizu.
On je upravo završio polučasovnu emisiju na Radio Kosovu, opominjući sugrađane možda baš i na činjenicu da se u uništenom Kosovu trebalo dovijati i pripremiti za dugu zimu koja je bila na pragu.
U 14.10 sati je izašao iz zgrade u centru Prištine i ušao u narandžasti taksi. Videle su ga komšije koje su radile preko >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << puta. Bio je 9. septembar 2000. godine i ovo je sve što porodica od tada zna o njemu.
“Nas dvoje smo se čuli 6. septembra. Trebalo je da idem u Niš po neka dokumenta, a on me je pozvao da mi kaže kako mu telefon nije u redu i kako me neće zvati dva-tri dana, da ne brinem. Nikada se više nije javio“, stegnuta srca priča njegova majka Cica Janković za Dosije Udruženja novinara Srbije (UNS).
Molbe Tačiju i Haradinaju
Ne sluteći da ga 18 godina neće videti, čekala je da ponovo telefonom čuje njegov glas. Umesto sina, dušu joj je rasparao krik strašnih vesti koje je javila bivša komšinica iz Novog Pazara.
“Čula je na televiziji šta se dogodilo i pozvala me. Nisam imala pojma. To je bio šok, za njim neverica. Da ne pričam šta sam sve pokušala. Zvala sam Marjanovog dedu koji je živeo u Prištini. Smirivao me je, nije mi dozvolio da dođem. Rekao je, potrudiću se da ga nađem.”
Marjanov deda Krista Melonaši bio je 13 godina direktor Škole unutrašnjih poslova u Vučitrnu. Ostao je sa unukom u gradu, jer nije želeo da ga ostavi samog.
“Sve te generacije milicionera koje su kasnije bile u OVK i ostalim albanskim strukturama su prošli kroz dedinu školu. Bio je kod Hašima Tačija, išao je i kod Ramuša Haradinaja, ali mu ništa nisu rekli. S obzirom na to gde je radio, bila sam tvrdo ubeđena da će deda uspeti da sazna šta se mom sinu dogodilo, pa ma kakva istina bila. Ali, kao da je živo biće voda, pa može da ispari, nestane. Isto tako i Marjan”, ističe ona.
Krista Melonaši preminuo je prošle godine.
Zavera ćutanja
Marjanove kolege koje su sa njim radile u tada novopokrenutoj Radio-televiziji Kosova, Cica Janković podvlači, nikada je nisu pozvale.
“To je zavera ćutanja. Neverovatno da niko ništa ne zna. Bilo je nekih naklapanja, ali to sve nisu razlozi da se neko kidnapuje, da se preseče životni put. Jedna osoba iz kancelarije EULEKS-a mi je ispričala, a to je navodno njoj neko rekao da mi prenese, da je Marjan bio zatočen u Domu kulture u Kosovu Polju sa još desetak mladića, da su tu bili danima, a da je potom jedna grupa odvedena u pravcu Vučitrna, a druga ka Peći. Ne vidim smisao te priče, osim ako ih nisu koristili za trgovinu organima? Ne znam šta je tu strašnije.”
U vreme kada je nestao, kaže Marjanova majka, mladić je živeo u centru Prištine i zabavljao se sa S. K.., takođe novinarkom. Međutim, Cica Janković je bila primorana da iznudi susret sa njom.
“Živeli su zajedno kod dede u stanu, imali su ozbiljnu vezu i nameru da se venčaju. A pošto je Makica uvek želeo da se udam, verovatno da ne bi brinuo o meni, govorio mi je, hajde majko da pravimo duplo venčanje. Nekoliko dana nakon što je nestao, UNMIK-ova policijska kola su došla po nju i odvezla je u severni deo Kosovske Mitrovice. Ona je sa sobom ponela Marjanove albume, pasoš, mobilni i njegove beleške koje posle deda nije mogao da nađe. Kada sam saznala da je došla u Beograd, bukvalno sam vršila pritisak da se vidimo. To je bio kratak susret. Dala mi je pasoš, slike nikada. Više je nikada nisam videla”.
Kada je reč o istrazi, dodaje, s porodicom niko nije stupao u kontakt, osim što su je jednom pozvali u Palatu pravde na razgovor.
“Nemam rezultat. Rezultat je da se svakoga jutra budim sa saznanjem da Marjana nema još jedan dan i da taj dan moram da preživim. Sami smo saznali da je ušao u taksi od ljudi koji su radili preko puta zgrade radija. Takođe smo saznali i da su taj taksi često koristili stranci, što oni danas negiraju. Mnogo kasnije sam saznala i da nekom kolegi nije bio po volji, pa mu je pretio. Ali, Marjan se meni nije žalio”.
Istina nije u interesu
Cica Janković je nestanak svog sina, septembra 2000, odmah prijavila UNMIK-u, Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, Crvenom krstu Jugoslavije, MUP-u Republike Srbije, ali to nije dalo rezultata.
Sve ove godine kao aktivni član Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji, nije prošao sastanak sa predstavnicima domaćih i međunarodnih institucija da nije spomenula i svog sina. Ali, tek 14 godina kasnije, 16. oktobra 2014. joj je potvrđeno ono što je instiktivno znala.
Savetodavna komisija za ljudska prava UNMIK-a, povodom nestanka Marjana Melonašija, novinara srpske redakcije Radio televizije Kosova, utvrdila je da u UNMIK-ovoj dokumentaciji ne postoji niti jedan istražni spis koji bi ukazao da su policajci bilo koga ispitali vezano za taj slučaj.
“Uzimajući u obzir okolnosti ovog slučaja UNMIK nije preduzeo sve adekvatne mere kako bi pronašao posmrtne ostatke nestalog lica i nastavio istragu kako bi identifikovao počinioce i izveo ih pred lice pravde. Komisija strahuje da takva neaktivnost ukazuje na određenu nevoljnost policije UNMIK da sprovede istragu, pogotovu kada ima naznaka o politički motivisanom nasilju koje je ukazivalo na osobe povezane za OVK”, navodi Komisija u zaključcima.
Od šefa te misije, Komisija je tražila da se javno prizna odgovornost za kršenje ljudskih prava, da se izvini porodici i da zatraži od nadležnih organa na Kosovu da preduzmu sve moguće korake kako bi se osiguralo da se krivična istraga nastavi, a počinioci izvedu pred lice pravde.
“Kada sve to čujete osećate se nemoćno. Ne možete ništa. Prvo, tadašnja vlast nije podnela nijedan zahtev Kosovu za nestale. Očigledno da nije u interesu da se sazna sudbina mog sina, ali i druge. Da jeste, saznali bi i makar nam rekli istinu. Sa ovakvim sistemima vladavine prava, tu istinu i pravdu, sigurna sam - neću doživeti”, ističe Cica Janković.
Nije želeo da napusti Prištinu
“Molila sam ga, klečala, ali nije želeo da napusti Prištinu. Stalno je ponavljao - ovde je sada mir. Bolje da ostanem ovde da radim za neku pristojnu platu, nego da dođem kod tebe i nemam posla. Još samo malo pa ću doći. I tako me je vukao iz meseca u mesec”.
Marjan Melonaši znao je srpski, engleski, albanski, malo romski, a počeo da uči i turski, pa se lako zaposlio kao prevodilac. Imao je širok krug prijatelja, verovao je u opstanak i suživot, verovao da će Kosovo postati Švajcarska.
“Prvo je radio u švajcarskom Medija ekšen internešnelu, potom u Jenu, japanskoj humanitarnoj organizaciji u Kosovu Polju, gde je išao po srpskim selima i nosio humanitarnu pomoć. Zatim se zaposlio u Radio Kosovu, redakciji na srpskom jeziku. Radio je gradske vesti i tu nije bilo nikakve politike. Jeste radio intervjue i sa određenim NATO čelnicima, ali na temu toga da je Priština bila porušena, nije bilo struje, vode i sve te službe je trebalo obnoviti. Odlazio je u Crveni krst i pravio reportaže. To je bio sadržaj njegovih emisija”, pojašnjava njegova majka.
Mnogo godina kasnije Marjanova majka susrela sa sa Stevanom Simovićem, ocem ubijenog novinara Aleksandra Simovića Sime. Tada je saznala za još jedno preplitanje sudbine. Kada je Aleksandar Simović ubijen, Marjan Melonaši je počeo da radi na njegovom radnom mestu u Medija ekšen internešnelu.
Marjan Melonaši rođen je u Prištini 3. jula 1976. godine. Jedino je dete u svojih roditelja. Odrastao je, školovao se i radio u mestu rođenja. Svi Marjanovi prijatelji opisuju ga kao urbanog momka, gradskog tipa, neopterećenog politikom.
“Mene roditelji nisu vaspitavali da budem političar, niti sam ja vaspitavala Makicu, a nisu ni otac, ni deda, ni stric. I sada bih opet isto uticala na formiranje njegove ličnosti. Retko dobro dete. Topao i drag. Svaki put kada ga sanjam, prvo sam ljuta, hoću da bijem što ga nema. A koliko god da sam strepela što je ostao u Prištini, onako kako samo roditelj strepi za detetom, u momentu kada je nestao, bila sam prazna. Prestala sam da strepim. Krajičkom duše, verujem da Marjan negde tamo bitiše, diše, živi. Lažem sebe, ali jedino tako opstajem.”
