Izvor: B92, 16.Feb.2014, 14:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Javno se sećam žrtava iz Niš ekspresa"
Danas je godišnjica napada na autobus "Niš ekspresa" u kom je stradalo 12 Srba, a 43 su povređena. Za "Politiku" o tom događaju piše Edvard Tavil, bivši službenik UN na Kosovu i Metohiji, koji je pokušao da postovi spomen-ploču žrtvama masakra kod Podujeva, ali mu to lokalne vlasti nisu dozvolile.
Veliki persijski pesnik iz 13. veka Rumi, napisao je: "Sve što nastaje, nastaje iz neke potrebe,snažna tuga, bolnaželja...svaka potreba donosi ono što >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je potrebno. Bol rađa svoj lek kao dete." Na ovaj dan pre 13 godina autobus sa iseljenim Srbima, koji su se pod pratnjom Kfora zbog Zadušnica vraćali na Kosovo, dignut je u vazduh bombom postavljenom na putu. Tom prilikom je stradalo 12 ljudi, a više desetina je ranjeno.
Radi se o zločinu koji je ostao nekažnjen, te stoga polako pada u zaborav, osim u sećanju onih koji su nadživeli svoje najvoljenije. Sećanje je zapravo tema ovog teksta, to jest potreba da se pronađe put koji preko sećanja vodi do isceljenja, da se pronađe put do sećanja koje sprečava ljude da se otuđe od sebe, od svog identiteta, što ih onda vodi u izobličavanje i lažni život.
Rumi je to duboko razumeo i poetski se izrazio – bol često slomljenoj duši donosi isceljenje. Međutim, bol mora biti opšte priznat, a sećanje na uzrok bola mora biti integrisano kao deo nečije prošlosti, kao deo nečijeg identiteta. Ali, naravno i više od toga, jer da bi se neko izlečio od traume iz prošlosti, nije dovoljno samo sećati se, već i tumačiti to sećanje. Drugim rečima, treba koristiti nečiju slobodnu volju i svest i uticati na to sećanje unutar jednog šireg sistema značenja. Kao što je teolog Miroslav Volfpronicljivo rekao: "Sećanje na patnju je preduslov isceljenja, a ne sredstvo isceljenja. Sredstvo za isceljenje jeste tumačenje sećanja.”
Sećam seda sam, kada je autobus "Nišekspersa” dignut u vazduh, bio mlad i idealistički nastrojen službenik UN-a, stacionaran u Novom Brdu, odgovoran za prava zajednica i manjina. Sećam se dizanja u vazduh autobusa, jer sam lično poznavao neke od žrtava. Sećam se dizanja u vazduh autobusa zbog kasnijeg zataškavanja ovog zločina i zbog toga što je njegov tihi put u zaborav razbio iluzije tog mladog idealiste o univerzalnosti ljudskih prava u svetu odnosa nejednakih moći, ali ujedno nije razbio njegovu veru i moral. I svakako nije razbio moje nepokolebljivo verovanje u neophodnost sećanja kao sredstva ne samo za priznavanje nedela iz prošlosti, već kao sredstva spasenja uz pomoć bolnog posla koji svako mora da sprovede na sećanju – da mu prida neki smisao, da tražiput za isceljenje i konačno pomirenje sa prošlošću i sa neprijateljem.
Sećanje na zločin iz prošlosti ne sme biti samo privatni čin onih koji su nadživeli svoje voljene, a koji su zaključani u bolu svoje izolacije. Priznavanje zločina mora biti javni čin, otvoreni i javni čin u kome svi mogu da tuguju u duhu solidarnosti, i gde patnja može biti most koji nas spaja u univerzalnosti naše zajedničke ljudskosti. Tamo gde nema sećanja ne može biti ni pravde, te prostor ostaje otvoren za veliku laž.
"Ako se niko ne seća zločina i ne imenuje ga javno, on ostaje nevidljiv...žrtva nije žrtva, a izvršilac nije izvršilac. Obojica bivaju pogrešno shvaćeni zbog toga što zločin jednog i patnja drugog ostaju nepriznati. Tako se zbiva dvostruka nepravda, prvi put onda kada je zlodelo učinjeno i drugi put kada je ono zaboravljeno”, pisao je Volf.
Kao Jermenin, razumeo sam izvornu važnost sećanja, nasuprot negiranja i zanemarivanja monstruoznog zločina. Sećanje je bilo poslednji štit o koji se odbija zaborav koji bi označio trijumf zla. Sećanje nije bilo samo obaveza da se obeleži povezanost sa poginulom porodicom i precima (u mom slučaju genocida nad Jermenima), jer se tako lako može pasti u trivijalni i osvetoljubivi tribalizam, već je ono bolni put ka pravdi koja mora da obuhvati ne samo žrtve već i počinioce.
Tako sam, posle mnogo godina provedenih na Kosovu,a u odsustvu bilo kakvog javnog priznanja zločina sa autobusom "Niš ekspresa”, smerno odlučio da obeležim svoju veru jednim moralnim činom, time što sam inicirao postavljanje spomen-ploče u znak sećanja na žrtve. Sećam se kako sam tragao za porodicama poginulih, koji su ostali na Kosovu, tražeći njihovu saglasnost da se na spomen-ploču urežu imena njihovih voljenih. Namera je bila da se ona postavi na tačno mesto zločina, blizu Podujeva, kako bi se žrtvama i svima ostalima dalo jedno mesto za sećanje i razmišljanje. Svi su ljubazno pristali, ali su me istovremeno zbunjeno gledali. Sećam se reči jednog oca koji je izgubio ćerku dok smo sedeli u njegovoj bašti. Ophrvan teretom tuge izmešane sa prazninom koja se rugala njegovom gubitku, rekao mi je bezvoljno: "Hajde, učini to, ali ovo ne vodi nikuda, nećeš dobiti dozvolu od vlasti.” Strah da bi ovaj čin nekako mogao imati negativne posledice po porodice poginulih, bio je pomešan sa njegovim bolom.
Na kraju, opštinske vlasti nisu dozvolile da ovaj mali spomenik bude postavljen. Kasnije sam napustio Kosovo kako bih nastavio život i rad na drugom mestu. Koliko mi je poznato, spomen-ploča se nalazi u skladištu Pećke patrijaršije. Da li ovo skladište, u kome se nalazi spomen-ploča, treba da bude metafora ovog zločina? Da li će se ovaj zločin raspršiti u zaborav i ostaviti prostor za laž? Sama po sebi, spomen-ploča nije važna, ali jeste javno priznavanje zločina u duhu istinske solidarnosti sa žrtvama.
"Da bi razotkrili zločine i da bi se borili protiv političke represije, mnogi su postali vojnici sećanja”, pisao je Volf.
Na današnji dan, ja sam izabrao da budem vojnik sećanja i da se javno sećam žrtava iz autobusa "Niš ekspresa”, u nadi da će jednog dana doći do javnog priznanja ovog zločina, te konačno do istinske pravde i pomirenja.
