Izvor: Politika, 23.Jul.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crkva između vlasti i Kosova
Taj nesrećni demanti samo je logična posledica posrtanja crkvenog vrha, razapetog između svog istorijskog pozvanja i realnosti sazdane od spoljnih pritisaka i unutrašnjih slabosti
Niko kome je stalo do kako duhovne tako i svetovne i nacionalne misije SPC ne može ostati ravnodušan prema aktuelnom urušavanju njenog ugleda i autoriteta. Tim pre kada, nažalost, tom urušavanju, pored svih profesionalnih mrzitelja i zlonamernika, obilno doprinose i sami crkveni velikodostojnici.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Mislim naravno na ovaj poslednji skandal sa (samo)demantijem izjave patrijarha Irineja prilikom susreta s njegovim moskovskim kolegom Kirilom. Ali, taj nesrećni demanti samo je logična posledica višemesečnog lutanja i posrtanja crkvenog vrha, razapetog između svog istorijskog pozvanja i realnosti sazdane od spoljnih pritisaka i unutrašnjih slabosti.
Još jednom se potvrdila istina da pokušaji naknadnog vađenja i pravdanja uglavnom samo još pogoršavaju stvar. Uostalom, patrijarhove moskovske reči su bile potpuno tačne, umerene i odmerene („aktuelno rukovodstvo je pod priličnim uticajem Zapada“ – pa zar nije?!), a čak i da nisu, valjda Crkva ima pravo na svoje mišljenje i svoj sud, makar koliko i jedan Helsinški odbor ili mnogobrojne druge NVO, koje vrlo žestoko i najčešće vrlo nepravedno kritikuju i vlast i državu i narod. Ovako je ispalo mnogo gore, a šteta i bruka bile su mnogo veće.
Odmah da se razumemo. Ne može se crkvi zameriti to što želi da sačuva što bolje odnose sa vlašću. Crkva je tako opstajala vekovima.
Ne treba od Crkve očekivati da radi ono što ne umeju, ne smeju ili ne žele da rade opozicione političke stranke, istaknuti intelektualci i druge nacionalne i akademske institucije. Svi oni – čast izuzecima – uglavnom čuvaju neki svoj manji ili veći interes i gledaju da se udenu i uklope u vladajuće trendove, ili makar da se vlastima ne zamere previše.
Mogli bismo dugo navoditi primere nelogičnih optužbi i licemernih očekivanja koje se sa raznih stana ispostavljaju pred crkveni vrh. Ali, nevolja je što, mimo svega toga, za Crkvu ne može biti tajna ni nepoznanica da aktuelna vlast doslovno „svakoga dana, u svakom pogledu, sve više napreduje“ – u priznavanju, to jest prihvatanju kosovske nezavisnosti. I to je ta neprijatna činjenica, koja onda realno i neminovno ograničava i skraćuje etički prostor SPC u „konstruktivnom“ manevrisanju u odnosu na vlast i njene predstavnike.
Naprosto su otišli predaleko. Ignorisali su sva dobronamerna patrijarhova upozorenja, ili se, još gore, na njih sa podsmehom ostrvljivali. A kada je takva politika proletos „okrunjena“ potpisivanjem Briselskog sporazuma crkveni vrh se odjednom ućutao i povukao. Ili još gore, počeo je da lavira i – barem u javnosti je ostao takav utisak – više da brine šta će reći vlast i dirigovani mediji, nego o tome sa čim će „izać’ pred Miloša“.
Kao izvesna olakšavajuća okolnost može se navesti da je vrh Crkve podeljen i da mnogi jereji naginju vlasti, kao uostalom i dobar deo vernika koji za vladajuće stranke glasa. Ali, to je slab argument. Setimo se samo devedesetih godina i muka koje je patrijarh Pavle imao s vlašću, opozicijom i svojim vladikama, od kojih su jedni nastupali kao članovi glavnog odbora SPS – a drugi, opet, faktički sedeli u štabu opozicije i koordinirali Deposom i DOS-om. Jedni su Miloševića skoro proglašavali za sveca, a drugi za sotonu. Uprkos tome, Pavle je uz pomoć tihe arhijerejske većine uglavnom uspevao da nađe i održi neki srednji kurs.
Nije to uvek bilo najsrećnije, niti su svi uvek bili zadovoljni. Ali je sačuvao autoritet, kako svoj, tako i „vladika solista“, a nadasve institucije kojoj je stajao na čelu.
Više od toga nije ni moguće ni potrebno. Crkva ne može da ispravlja sve krive političke Drine, niti da diže ili ruši političke barikade. Ali, ako je „tradicionalna“, „narodna“ i „srpska“, ne sme ni da se dogmatski zatvara i odvraća pogled od problema svog vremena i svog naroda – niti da po svaku cenu neguje idiličan odnos sa vlastima kao vrhovnu vrednost.
Meni, na primer, nije smetao onaj „tajni“, to jest interni „memorandum“ kojim se državnom vrhu skreće pažnja na neprihvatljivost aktuelne kosovske politike. Neka upozorenja i opomene deluju mnogo ubojitije dok su u latentnom i neobjavljenom stanju. Ponekad je blagi nagoveštaj jači od otvorene pretnje. Neko je, međutim, očigledno želeo da objavljivanjem tog „nepostojećeg“ dokumenta napakosti vlastima i vlastima sklonim kolegama u Sinodu i Saboru.
S druge strane, jasno je bilo da SPC kao takva ne stoji iza nastupa mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija na majskom mitingu Srba sa severa KiM. Ali, to ne znači da je crkveni vrh morao da se, pod pritiskom vlasti i medija, od tog nastupa ograđuje. (Kao što rekoh maločas, mogao je i Pavle svaki čas da se ograđuje ili od Filareta, ili od Save, Atanasija, Amfilohija i ostalih.) Ovako je ograđivanje od forme i načina ostavilo utisak da se patrijarh i Sinod ograđuju i od suštine protesta i zahteva Srba sa Kosova. A to – nadam se – nije bio slučaj.
I za odnos crkve prema vlasti mora da važi ista preporuka koju sam upućivao vlasti u odnosu prema spoljnom faktoru. Mora se pokazati malo više samopoštovanja da bi se pribavilo poštovanje drugih.
Mogu se razumeti i različita mišljenja i lutanje i oprez i nesloga. Ali neoprostivo je ako se tako teško i bolno pitanje kao što je Kosovo koristi kao izgovor i instrument za međusobni obračun i borbu za prevlast među vladikama. Ako zbog takvih stvari – s pravom – osuđujemo političare, onda bi i sami nagoveštaji sličnog ponašanja unutar crkvenog vrha zavređivali još i veću kritiku.
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 23.07.2013.
.jpg)
