Izvor: Press, 14.Mar.2013, 21:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čiji je ovo mart?
Neću puno pažnje posvetiti ni ostalim temama koje „izjedaju“ javnost ovih dana – ima li aflatoksina ili ga nema, ko je zapravo premijer, a ko vicepremijer, da li je Miško kriv, koliko miliona ima Đilas i šta će biti sa Kosovom – elaboriraće nabrojane probleme neko drugi, verujem vispreniji i upućeniji, na radost čitalaca nekih drugih listova, naručilaca i džepa samog potpisnika. No, to je već druga priča...
Ovaj mart pripada nekome sasvim drugom.
Dakle, proleće >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << je i on živi u Srbiji – ima 25 godina, kao i većina onih koji parolu sa početka rečenicu doživljavaju kao paradigmu propalog društva, indeks bi menjali za vizu, kunu sudbu, Miška, Đilasa i ostale za brojne neuspehe i propale snove. Tipičan momak, reklo bi se, samo što je za razliku od njih (nas), on šest puta bio prvak sveta (dva puta profesionalni), a usput je i trostruki prvak Evrope. U Riju, u sportu koji nije njegov, planira da se okiti olimpijskim zlatom. Humanitarac je, učesnik brojnih društveno angažovanih kampanja, frontmen ozbiljnog muzičkog benda i ponosni vlasnik fakultetske diplome. Njegovo ime je Nenad Pagonis.
I zato, ne pripada ovaj mart ni ružama na popustu, ni slavopojkama na račun onih koji su jurišali na TV Bastilju, ni uz svo dužno poštovanje, pokojnom premijeru, a još manje aflatoksinima, Đilasu, Miškoviću i sirotinji južno od Ibra. Pripada Nenadu Pagonisu, simbolu nove Srbije, putokazu za generacije koje dolaze, svetioniku ka kojem se zalutala nacionalna barka može i mora orijentisati.
Hodajućem dokazu teze da jaki uvek nađu način da isplivaju, a slabi izgovor da potonu ili besciljno plutaju na površinu, nisu uvek bila sva vrata otvorena – nije sin razmaženih bogatuna, niti iza njega stoji jak „mecena“. Ponosan, kakav jeste, nikada vam neće pričati o zatvorenim vratima i odbijanjima na koje je nailazio, na momente kada nije znao od čega će platiti pripreme, a od čega „skrpiti“ za put na takmičenja – na momente kada je mojim kolegama bio nezanimljiv, nebitan i sporedan lik – na momente kada je u ringu u oči gledao one koji za pripremu za taj meč istroše više nego što on zaradi za godinu dana – na momente kada je sa povredom, šantajući, osvajao medalje. Njegov odgovor na sve to bio je krajnje jednostavan – veliki duh, još veće srce i treninzi do iznemoglosti. Udara život tebe, udaraš ti njega, pa da vidimo ko je jači. Rezultati pokazuju ko je tu bitku dobio.
Da, Pagonis ima 25 godina, proleće je i živi u Srbiji. I ne samo da živi u Srbiji, nego su Pagonis i „Pagonisi“ srpsko proleće, što je daleko bitnije.
Ono što možemo i trebamo da budemo – ne samo u kik boks ringu, već i u svim drugim životnim, političkim, ekonomskim i društvenim ringovima.
Hajde malo, samo malo, da prestanemo da gledamo ko je za šta kriv, već da vidimo za šta smo mi zaslužni – da ne gledamo gde nema šanse za uspeh, već gde ima šanse za pokušaj – da ne analiziramo gde smo omanuli, već gde možemo biti bolji – da manje pričamo, a više radimo – da ne tražimo nepravdu, već da stvaramo pravdu – da pozajmimo malo Pagonisovog srca. Dobro bi nam došli, svima.
Nisam, dakle, gutao suzavac 9. marta niti sam sa simbolom moderne Srbije bio na „Zoki“ i „Điki“ – ali sam siguran da bi i Zoki i oni koji su stvorili energiju 9. marta daleko više voleli da gledamo u „Pagonise“ i učimo od njih, nego da plačemo nad humkama. Srbiji mitovi jesu potrebni, ali oni koji naciju guraju napred, da bi prosperirala, a ne da bi stajala u mestu, a prosperirali oni koji su te mitove planski stvorili.
Zato, Nenade, ovo jeste tvoj mart!
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
