Izvor: KMnovine.com, 19.Dec.2018, 01:35

Veliki rat u (anti)ratnom filmu

Veliki rat u (anti)ratnom filmu

"Srbi niti su gubitnici niti su snimili preveliki broj ratnih filmova, i zbog toga ovoliki broj antiratnih filmova ne može biti slučajan".

Odabir tematike i podrška snimanju ovakvih filmova pokazuju da je država (kao glavni sponzor kinematografije) zainteresovana za filmove u kojima se neće veličani snaga, herojstvo i veličanstvene pobede srpske vojske i Srba kao naroda, već da je težište na prikazima patnje, muke i stradanja i to na takav >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << način da se ova patnja prikazuje kao preterana, a gubici nenadoknadivi, relativizujući i smisao same borbe. Ne možemo se oteti utisku da država vrši prikrivenu „pacifikaciju“ naroda, ubeđujući ga putem filmskog platna da je borba nemoguća, a žrtve ogromne, i da je bilo bolje da smo poklekli nego što smo pobedili. Naravno, država i njeni organi koji vrše podršku projektima na polju kinematografije ne rade to zbog toga što veruju da je Srbija zaista trebalo da se preda Austrougarskoj, već ovakav pristup zauzimaju imajući u vidu savremeni trenutak u Srbiji. Spremajući izdaju i kapitulaciju, „Veliki vođa“ mora zgaditi Srbima sve, a posebno njihovo poverenje u vlastite snage i sećanje na veličanstvene pobede.Piše: MgA Dragan Krsmanović, penz. pukovnik, bivši šef Vojnog arhiva


Među slobodama o kojima se danas govori i koje su oruđe kohezije ali i rastakanja ljudske civilizacije, najinteresantnije su umetničke slobode. Sposobnost da se univerzalne priče ispričaju preko onih konkretnih, smeštenih u određeni prostor i vreme, ili obrnuto, da se preko univerzalnih, svevremenskih priča istovremeno ispriča i ona konkretna vezana za svakog čoveka i njegove dileme.

Na putu ka svojim poukama i porukama, umetnici, za razliku od naučnika, nisu dužni da se pridržavaju činjenica i prikazuju istinu. Istina ili fikcija samo su umetničko oruđe da se ispriča izmišljena priča, koja ne prikazuje stvarno već moguće (a često i više od mogućeg).

Zbog toga su umetnici neretko bili neshvaćeni u svom vremenu, ali ponekad i oni sami, nalazeći se u svom umetničkom univerzumu, nisu umeli da shvate vreme u kome se nalaze i potrebe čoveka, koje često nisu uzivišene i apstraktne, već naprotiv, konkretne i materijalne, upućene ne egzistenciju i svakodnevni život.

Tvorac je čoveku podario moć da putem čula prima informacije o sadržajima iz okruženja, od kojih je ono najznačajnije čulo vida, preko koga čovek prima 80% informacija. Možda je baš to razlog velike popularnosti video umetnosti, koja se najpre preko slikarstva i vajarstva, onda filma, nakon toga televizije, i najzad preko multimedijalnih video sadržaja, duboko uključila u život skoro celokupne svetske populacije. Kombinovano sa vizuelnim medijima, vizuelna umetnost je postala osnovni vid prikupljanja podataka o svetu oko nas i bitan element koji utiče na formiranje društvenih i vrednosnih stavova. Od onoga što gledamo i načina na koji su nam ti sadržaji predstavljeni, u mnogome zavisi i to da li ćemo se o nekoj pojavi ili ličnosti opredeliti pozitivno ili negativno.

Totalitarni režimi su veoma brzo shvatili moć vizuelnog i prigrabili najpre film a nakon toga i druge video, sadržaje kao sredstvo vlastite propagande.

Ratni film (u najširem smislu ove definicije) je sastavni deo ovog estetskog, edukativnog, ali i političkog polja, na kome se vrednosno definišu odnosi prema zaraćenim stranama, destrukciji, iskušenjima kojima je čovek izložen u ratu, moralu, solidarnosti i na kraju pravdi ili nepravdi.

Za razliku od dokumentarnog filma, koji je takođe podložan manipulaciji ali mora da sačuva bar „oblandu“ objektivnosti, umetnički film to ne mora da čini. „Umetnička sloboda“ ga oslobađa svake potrebe za objektivnošću i realnošću, tako da on nema nikakvih okvira koji ga uslovljavaju, osim same zamisli njegovih autora i njihovih unutrašnjih motiva i morala.

Povodom dokumentarca "Težina lanaca": Težina zabluda - KM NovineTežina zabluda: Režimski mediji lažirali Bajdenov govor u Prištini U oba nastavka ovog filma Borisa Malagurskog, jedino što je neupitno pozitivno jeste Titova Jugoslavija.

Jedna od mogućih podela „ratnih filmova“ mogla bi obuhvatiti:

Ratne filmove koji tretiraju značajne istorijske događaje iz nekog od ratova (obično bitke ili operacije) i koji nastoji da rekonstruiše ratne događaje uključujući u radnju filma i političku pozadinu, rad najviših štabova, ali i ratne priče običnih vojnika i starešina (obično na težišnom ili posebno osetljivom mestu u toku bitke), koje ilustruju opšti ratni napor[1].
Filmovi o ratu koji tretiraju međuljudske odnose i interesantne događaje u ratnom okruženju i u kojima se opisuju dinamični odnosi u vojničkoj zajednici (jedinici) u uslovima borbi ili ratnog stresa[2].
Filmovi o ljudima u ratnom ambijentu, koji rat tretiraju samo kao spoljašnje okruženje u kome se priča o ljudskim emocijama. Obično je to priča o zaljubljenim ljudima za koje je rat samo okolnost koja ih razdvaja ili porodična priča o članovima koji su na različitim ratnim stranama. U ovim filmovima rat je samo okruženje, okolnost koja pojačava emocije i međusobne odnose, koji su u stvari primarni i u kojima bi glumci, da nema rata, mogli biti smešteni u drugi ambijent (radni, školski, ….)[3].

Stogodišnjica od završetka Velikog rata pokazala je da srpskoj kinematografiji nedostaju filmovi sa ratnom tematikom, tačnije, nedostaju ratni filmovi. Od čuvenog „Marša na Drinu“ mi nemamo ratni film sa tematikom Velikog rata. To ne mora da nas čudi, jer je u vreme komunističkog režima težište bilo na „partizanskim filmovima“, od kojih su neki, poput „Bitke na Neretvi“, urađeni na svetskom nivou, uz angažovanje znatnih sredstava i zvučnih filmskih imena. Njihov jedini problem je što su prikazivali izmišljene, a ne stvarne događaje, i bili u funkciji mitologizacije „narodnooslobodilačke borbe“. U tome su dobrim delom i uspeli, jer su partizanski filmovi doprineli kultu ličnosti više nego školstvo i represivni aparat zajedno.

U poslednjih par godina, u Srbiji je snimljeno nelokiko filmova o ratu i filmova o čoveku u ratnom okruženju,[4] vezanih za period Velikog rata. I letimičan pogled na ove filmove pokazuje da se u njima ne vrši rekonstrukcija značajnih bitaka, već da se oni bave „pričama o čoveku u ratnom ambijentu“. Oficiri se prikazuju kao nemoralni („Besa“), neuravnoteženi („Sveti Geogrije ubija Aždahu“), okrutni i nesposobni („Zaspanka za vojnike“) ili kao slomljeni i depresivni („Kralj Petar Prvi“). Nigde da na filmskom platnu prepoznamo onu nesalomivu energiju i veru koja je srpsku vojsku dovela do blistave pobede u Velikom ratu.

Ivan Maksimović: Nekoliko loših ljudi i još gorih filmova - KM NovineOvi filmovi za temu imaju događaje na Kosovu i Metohiji iz perioda ratne prošlosti a na koje danas gledaju akteri i učesnici sukoba iz ugla ljudi koji se sa tim ratom nisu složili.
U suštini, svi ovi filmovi su „antiratni“. Nije sporno da i takvi filmovi treba da postoje, ali su oni rezervisani ili za ratne gubitnike (treba da ih snimaju Nemci, da bi relativizovali svoj poraz) ili treba da budu otkolon od prevelikog broja ratnih filmova koji mogu da zasene patnje „običnog“ čoveka u ratu. Srbi niti su gubitnici niti su snimili preveliki broj ratnih filmova, i zbog toga ovoliki broj antiratnih filmova ne može biti slučajan.

Sporna je čak i umetnička suština ovih filmova, jer često predstavljaju samo slabašan pokušaj da se snimi komercijalno isplativ film na temu za koju postoji veliko interesovanje javnosti. U nedostatku tržišta i zdrave konkurencije ideja, a uz dominantni nepotizma koje vlada u filmskoj industriji Srbije, snimanje filmova je postalo posao nekoliko porodica ili interesnih grupa.

Odabir tematike i podrška snimanju ovakvih filmova pokazuju da je država (kao glavni sponzor kinematografije) zainteresovana za filmove u kojima se neće veličani snaga, herojstvo i veličanstvene pobede srpske vojske i Srba kao naroda, već da je težište na prikazima patnje, muke i stradanja i to na takav način da se ova patnja prikazuje kao preterana, a gubici nenadoknadivi, relativizujući i smisao same borbe[5].

Ne možemo se oteti utisku da država vrši prikrivenu „pacifikaciju“ naroda, ubeđujući ga putem filmskog platna da je borba nemoguća, a žrtve ogromne, i da je bilo bolje da smo poklekli nego što smo pobedili. Naravno, država i njeni organi koji vrše podršku projektima na polju kinematografije ne rade to zbog toga što veruju da je Srbija zaista trebalo da se preda Austrougarskoj, već ovakav pristup zauzimaju imajući u vidu savremeni trenutak u Srbiji. Spremajući izdaju i kapitulaciju, „Veliki vođa“ mora zgaditi Srbima sve, a posebno njihovo poverenje u vlastite snage i sećanje na veličanstvene pobede. Zbog toga ceo vek nakon veličanstvene pobede mi nemamo film uz koji će se okupiti svi Srbi i koji će mladoj generaciji, naviknutoj na video istoriju, ispričati priču o njihovim slavnim precima.

Mnogo je lakše u Kulturno-informativnom centru Srbije u Parizu u izlog staviti „skulpturu“ u kojoj Miki naskače na Paju Patka, nego tamo organizovati filmsku projekciju ratnog filma koji slavi bratstvo po oružju dva naroda i tako Francuzima prikazati deo zajedničke istorije. A posle ćemo se duriti i ljutiti zbog toga što Francuzi ne znaju ono što i sami krijemo od svoje dece.

Prateći kako nam promiče stogodišnjica događaja iz Velikog rata, pomislio sam da je bolje da vidimo bilo kakav film o tom ratu nego da on prođe nezabeležen na „filmskom platnu“. Suočen sa rezultatima, moram priznati sebi da sam pogrešio. Kinematografija i televizijska produkcija Republike Srbije uspela je da ukalja sve velike teme koje su stajale pred njom. Od potpunog fijaska serije „Ravna gora“, koji je istrošio jednu veličanstvenu temu na ispodprosečnu seriju bez vizije i sadržaja, preko improvizacije zvane „Nemanjići“, došli smo do filmova koji su na potpuno neprikladan način prikazali najsjajnije pobede srpske vojske u njenoj istoriji. Bolje bi bilo da su ovako velike teme ostavljene za neka buduća vremena, kada se steknu uslovi, da one budu obrađene na dostojan i kvalitetan način. BOLjE NIŠTA NEGO IŠTA.

Povodom serije čizmaši - mračan pogled na srpsku istoriju - KM NovineOvakve TV serije treba snimati i prikazivati, ali možda deset od sto u kojima glavni junaci nisu ludaci i razni čudaci, kao što je to običaj u demokratskim državama.

Pokazalo se da je pre snimanja potrebno izvršiti pravilno vrednovanje događaja u našoj istoriji, pa tek onda snimati serije i filmove o njima. Oni koji se nisu pojavili na mestu proboja Solunskog fronta 15. septembra ove godine, već su izabrali da budu na paradi svog ponosa, nisu ni kadri da shvate značaj dela naših predaka. Tako, dok srpska istoriografija govori o tome kako je mladi Kralj Petar Drugi pobegao iz zemlje sa zlatom i ostavio narod „na cedilu“, neka pogledaju norveški film „The King’s Choice“ iz 2016. godine, koji govori o tome kako je norveški kralj izbegao nemačko zarobljeništvo i domogao se Velike Britanije. Ili možda danski film „April 9th“ iz 2015. godine, koji govori o kratkotrajnom otporu danske vojske nemačkoj agresiji. Ozbiljne države to tako rade, a mi smo, čekaući da naša država postane ozbiljna, prisiljeni da gledamo ispodprosečne filmove o vremenima u kojima smo kao narod i pojedinci bili izuzetni.

[1] Filmovi: „Najduži dan“, „A bridge too far“, „Bitka za Moskvu“, „Vaterlo“…. Ovi filmovi se u načelu drže rekonstrukcije stvarnih događaja i umetničkim formama samo naglašavaju određene osobine stvarnih likova.

[2] Ceo serijal filmova koji se odnose na podmornice, filmovi o ljudima u zarobljeničkim i koncentracionim logorima… Prema svojoj vrednosnoj poruci mogu biti ratni ili antiratni.

[3] Ovi filmovi mogu biti smešteni u bilo koji ambijent i bilo koju državu, ali su željom scenariste i režisera smešteni u neki konkretan vremenski i geografski okvir. Oni ne nose specifično „srpski“ pečat i ne odnose se na nas kao narod niti na konkretne događaje.

[4] „Besa“ film snimljen 2009. godine, scenarista i režiser Srđan Karanović – naš kandidat za nagradu Oskar; „Sveti Georgije ubija aždahu“, film snimljen 2009. godine scenarista Dušan Kovačević, režija Srđan Dragojević – naš kandidat za nagradu Oskar; „Zaspanka za vojnike“ film snimljen 2018. godine, režiser Predrag Antonijević; „Kralj Petar Prvi“ film snimljen 2018.godine, režiser Petar Riostovski.

[5] Sve ovo se odnosi i na TV drame i serije u kojima su priče iz Velikog rata ili međuratnog perioda smešteni u ludnice („Slepi putnik na brodu ludaka“, ili glavnom liku iz serije „Čizmaši“).


KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK

Izvor: Pogledi.rs    :: © 2014 - 2018 ::    Hvala na interesovanju

Nastavak na KMnovine.com...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta KMnovine.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta KMnovine.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.