Izvor: BujanovackiGlas.info, 08.Jan.2018, 00:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bujanovačke priče: Žao mi ove dece…
Krenuo je Arif Beka, predsednik Bujanovačkog sreza u Gnjilane sa društvom. Ostalo društvo u Gnjilanu, a Arif upali svoj “moskvič” za povratak u Bujanovac. Obuhvati ga trema i griža savesti jer nije imao vozačku dozvolu. Predoseća da će ga saobraćajna milicija zaustaviti. Na kilometar–dva od Gnjilana dvojica mladića stopiraju, Zaustavi Arif automobil, primi momke i krenu. Negde blizu raskrsnice za Kamenicu dva policijska automobila sa upozoravajućim svetlima pretekoše Arifa, isprečiše se na putu. Zaustavi Arif auto.
Policajci s otkačenim pištoljima podvrisnuše da svi izlaze iz kola, da stave ruke na haubu. Prekopaše ih rutinski, a onda ubaciše u svoja kola i pravac, Gnjilane.
Arif dade svoje podatke, ne pominjući funkciju. Smestiše ga u ćeliju, a onu dvojicu saputnika U drugu
U svanuće pristiže Cane Perić, načelnik SUP–a Gnjilane u kancelariju. Zatraži izveštaj od dežurnih policajaca. Rekoše mu da su uhapsili trojicu ljudi, od kojih neki Arif reče da lično poznaje Caneta. Naredi načelnik da ga odmah dovedu.
Postiđen, Arif poče priču Canetu:
Znaš Cane, zaslužio sam. Ja sam vlast, a kršim zakon. Ne ljutim se što mi udariše neku ćušku, al’ žao mi one dece što sedoše u moj auto. Oni nisu krivi što ja nemam dozvolu za vožnju. Dobro ih tepaše. Žao mi Cane. Žao…
– Arife, nemoj da ih žališ. To su lopovi za kojima mesecima tragamo. Izvini što se sve tebi desilo, a hvala ti što si nam pomogao da ih uhapsimo, – smireno reče Cane Perić.
U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić
Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.
(BujanovačkiGlas)
Nastavak na BujanovackiGlas.info...
