Izvor: Politika, 23.Okt.2014, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Murakamijevi likovi kao stvoreni za mene
Kao nepoznata japanska glumica u Holivudu sam toplo prihvaćena i slavljena zahvaljujući nominaciji za Oskara za ulogu u „Vavilonu”
9. RIM
Rim –Jedna od najsrdačnije dočekanih zvezda na rimskom crvenom tepihu bila je ovih dana japanska glumica Rinko Kikuči, koja igra glavnu žensku ulogu u debitantskom dugometražnom igranom filmu „Poslednje leto” Leonarda Gvere Seranjolija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jednim od devet filmova u programu „Perspektive italijanskog filma”.
Po mnogo čemu ovo je za italijansku produkciju neoubičajen filmski projekat – reditelj je Italijan koji živi i radi u Londonu, za glavnu glumicu izabrana je Japanka, snimano je na engleskom jeziku, koji je zajednički jezik međunarodne posade i dva gosta na jahti (mesto sveukupne radnje filma) koja plovi morem oko Otranta na italijanskom jugu. Rinko Kikuči, za ulogu u „Vavilonu” Alehandra Gonzalesa Injaritua nominovana je za Oskara. Zvezda je „Bitke na Pacifiku tri-de” Giljerma del Tora, „Mape zvuka Tokija” Izabel Koišet, „Braća Blum” Rajana Džonsona i „Norveške šume” Tran Anh Hunga. Sada igra lik Naomi, mlade majke koja je izgubila starateljstvo nad sinčićem Kenom, sa kojim mora da se oprosti tokom četiri letnja dana na iznajmljenoj jahti...
Kako su se našli Rinko i Leonardo?
Upoznali smo se na Venecijanskom festivalu 2010. kada sam tamo bila sa filmom „Norveška šuma”. Leonardo mi je tada pričao kako ga veoma zanima tema porodice u kontekstu onoga što vidi oko sebe, a onda mi je godinu dana kasnije javio da je napisao scenario. Prošlo je četiri godine i film je konačno pred publikom. Naravno da je neobično da italijanski reditelj odabere za zvezdu svog filma japansku glumicu, ali Leonardo je veoma kreativan i maštovit scenarista i reditelj.
Da li imate decu, pitam zato jer ste i suptilno i sugestivno odigrali lik majke?
Nemam decu. Nemam iskustva sa materinstvom, ali zaista verujem da svaka žena ima materinski instinkt i da mora da je izuzetno teško kada je majka prinuđena da se rastane od svoga deteta. Ono što sam naučila radeći ovaj film jeste da je bol koji majka oseća u tim trenucima ogroman. Mnogo, mnogo veći nego kada se žena rastaje od voljenog muškarca. Upravo je bol bila to glavno osećanje na kojem sam gradila lik Naomi, a to se najsnažnije oseća u sceni kada maleni Ken ostvaruje prvi fizički kontakt sa majkom posle dugo vremena, hvatajući je za leđa dok plivaju. Na mom licu je tada izraz bola umesto snažnog krika.
Naomi ostvaruje suštinski kontakt sa otuđenim sinčićem onog trenutka kada počinje da mu se obraća na japanskom jeziku, a interesantno je što se tada i boja vašeg glasa menja – postaje nekako nežnija?
Ne znam kako to čine majke iz drugih zemalja, pa tako ne mogu da sudim o tome. Što se tiče mog lika i njenog sina Kena, japanski je jezik koji samo njih dvoje mogu da razumeju, tako da on postaje način njihove tajne komunikacije. Siguran način da ono što jedno drugom kažu neće razumeti oni koji su tu da spreče njihov odnos. U tom smislu japanski u ovom Leonardovom filmu ima veoma važnu ulogu.
Ima li dovoljno prostora u japanskim filmovima za ženske likove i za japanske glumice?
Na neki način i japanska filmska industrija je slična američkoj i evropskoj filmskoj industriji, koje jesu većinski „muške”. Nastavljam da radim sa rediteljima koji pišu scenario za mene ili pišu imajući mene u vidu. Nije lako, ali nastavljam da tragam za tim.
Jeste li osećali neku vrstu pritiska kada ste osvojili nominaciju za Oskara za ulogu u Injarituovom filmu „Vavilon”?
Veoma sam zahvalna zbog toga. Potpuno nepoznata japanska glumica stigla je u Holivud i bila toplo prihvaćena i slavljena. To se ne zaboravlja i to je dragoceno iskustvo. Što se pritiska tiče, on je uvek negde prisutan tokom audicija za filmove, ali kada počne rad na filmu ja uživam. Nominacija za Oskara mi je stvorila mogućnost rada i sa još mnogim značajnim rediteljima.
I sa Giljermom del Torom u njegovom apokaliptičnom „kejdžu” filmu „Bitka na Pacifiku tri-de” – američkom filmu japanskog žanra meksičkog reditelja?
Ha, da. Međutim, smatram da je Giljermova ideja o sukobu sa džinovskim monstrumima super originalna. On je možda bio inspirisan japanskim „kejdžu” filmovima, ali je uradio svoj originalni film. Kao devojčica gledala sam dosta „monstrum filmova”, a ukazala mi se prilika da u jednom takvom i zaigram.
Kako ste se sporazumevali sa Giljermom?
Na engleskom, to je bilo prvi put da nisam imala prevodioca na setu.
Kakvog ste prevodioca imali tokom snimanja „Vavilona” u kojem je vaš lik gluvonema tinejdžerka?
Imala sam prevodioca za znakovni jezik. Još tokom priprema za audiciju učila sam jezik znakova i sprijateljila se sa gluvonemom devojkom, koja mi je mnogo pomogla da shvatim kako se u svakodnevici može osećati neko ko je gluvonem. Dobro sam se bila spremila i verovatno sam zato dobila ulogu među još hiljadu kandidatkinja.
Izvanredno ste odigrali i ulogu Naoko u filmu rađenom prema Murakamijevoj „Norveškoj šumi”?
Kada sam pročitala knjigu, osećala sam kao da je sve to napisano baš za mene. Tada sam imala godina kao što u romanu ima Naoko i nisam suštinski razumela zašto mi se taj književni lik toliko dopada i zašto ga osećam svojim. Tek kada sam deset godina kasnije njen lik odigrala u filmu, postalo mi je jasno da je sve što je Naoko od života želela jeste da ima lepe uspomene. Postoji kraj svemu i ljubavi i sreći i ona je to znala. Zato je Naoko tako poetski lik i zato je ova Murikamijeva knjiga toliko univerzalna i prevedena na više od 30 jezika sveta.
U kom novom filmu ćemo vas uskoro gledati?
Nedavno sam završila snimanje u „Niko ne želi noć”, novom filmu španske rediteljke Izabel Koišet sa kojom sarađujem već drugi put. Sada igram sa Žilijet Binoš i Vilemom Dafoom. Film će biti pred publikom početkom sledeće godine.
-------------------------------------------------------------------
Triptih o porodici
– Možda je iskustvo mog života u inostranstvu, zajedno sa filmovima i autorima koje volim, dovelo do toga da vi sada za moj film „Poslednje leto” kažete da je neuobičajen za nešto što se zove moderan italijanski film – kaže u razgovoru za „Politiku” mladi italijanski scenarista i reditelj Leonardo Gvera Seranjoli, rođen u Rimu, a odškolovan na univerzitetima u Americi i Velikoj Britaniji (muzička akademija i filmska režija).
Seranjoli je do sada bio poznat po svojim nagrađivanim kratkim igranim filmovima, a za ovaj debitantski dugometražni uz kredit koji je uzeo u italijanskoj banci, finansijsku podršku našao je i u RAI. Po atmosferi filma snimljenog u potpalublju luksuzne jahte (kamera Đanfranka Kortičelija) na kojoj su svi junaci ponaosob neka vrsta zatvorenika, po sveukupnoj estetici i odsečnim montažnim rezovima (montažerka je slavna Monika Vili), „Poslednje leto” delimično podseća na filmove Mihaela Hanekea.
Leonardo Gvera Seranjoli (Foto D. Lakić)
– Što se estetike tiče, a ona je slična i u mojim kratkim filmovima, zaista ne znam odakle to kod mene dolazi. Sigurno je da ima uticaja reditelja koje volim, Bergmana i Mihaela Hanekea čiju sam montažerku „pozajmio”. Ali i Karlosa Rejgadasa i Apičatponga Verasetakula, zbog vrste transcendentalnog prisustva u društvenim kontekstima njihovih filmova koji se kreću do apstrakcije i nazad. Volim i realnost filmova Matea Garonea. Sve je to, uz moje odrastanje u Americi i život u Londonu, uticalo na moj rediteljski stil – kaže Seranjoli.
Na pitanje o tematskim opredeljenjima, autor odgovara:
– Ovaj film je prvi iz filmskog triptiha o porodici koji želim da snimim. Odnos majka i sin je odnos koji me veoma zanima, jer je to neka vrsta primarnog ljudskog odnosa. Majka je prvo biće koje vidite i osetite, a porodica je nešto što bi trebalo da nam bude svima sveto, a u društvu koje nazivamo modernim jer je konzumentsko, odavno tako više nije...
Dubravka Lakić
objavljeno: 24.10.2014.
