Izvor: Politika, 03.Feb.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Japansko klanjanje demonu zloglasnog hrama Jasukuni
Ukoliko japanski premijer Šinzo Abe zaista želi da Japan sa susednim zemljama bude u dobrim odnosima, onda treba da sledi primer Nemačke i da se iskreno i hrabro suoči sa istorijskim činjenicama
Japanski premijer Šinzo Abe, krajem prošle godine, ignorišući oštro protivljenje susednih azijskih zemalja, posetio je zloglasni hram Jasukuni u Tokiju, kontroverzno svetilište u kome se nalazi i pepeo japanskih ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata. Ovaj ispad odmah >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je naišao na oštru osudu i negodovanje u Kini, Južnoj Koreji, Rusiji i drugim zemljama, a Amerika i Evropska unija jasno su izrazile svoje razočaranje i nezadovoljstvo.
Hram Jasukuni je tokom Drugog svetskog rata bio izrazit simbol japanske pogrešne istorijske koncepcije i duhovno oruđe japanskog militarizma za akcije ratnih osvajanja na stranim teritorijama i sprovođenje osvajačke vlasti. Posle poraza Japana u Drugom svetskom ratu 1945, Međunarodni vojni sud za Daleki istok osudio je 14 osoba za teške ratne zločine prve kategorije i više od hiljadu njih za ratne zločine druge i treće kategorije. Svi oni su 1978. tajno sahranjeni u hramu Jasukuni. Među njima su i najozloglašeniji: Hideki Todžo, premijer u vreme rata, Kendži Doihara, osuđen za okupaciju Kine, Ivane Macui, odgovoran za masakr u Nanđingu 1937, Hiotaro Kimura, optužen za masakr u Mjanmaru, Akira Muto, glavni krivac za masakr u Manili.
Muzej hrama Jasukuni tendenciozno menja vizuru istorije koja se ne može prihvatiti. U njemu se Japan opisuje kao „žrtva američke okupacije”, a ne kao okupator. U potpunosti se poriče presuda Međunarodnog vojnog suda za Daleki istok, a osuđenici na smrt za ratne zločine prve kategorije smatraju se „mučenicima” koje progone pobedničke zemlje.
Japanska okupacija Kine 1937–-1945. najkrvavije je i najmračnije doba u istoriji čovečanstva. Tokom okupacije, Japan je pobio milione Kineza, a zastrašujući masakr u Nanđingu koštao je života 300.000 Kineza. Kina je direktno bila pogođena, a indirektno kineska ekonomija koja je pretrpela gubitak od 300 milijardi dolara. Metode ubijanja ljudi japanskog militarizma bile su izuzetno svirepe i jezive i obuhvatale su politiku „tri čistke” (paljenja, ubijanja i pljačkanja), živi ljudi korišćeni su za vežbe gađanja, na živim ljudima sprovođeni su biohemijski eksperimenti itd. Povrh svega, posle okupacije Kine, Koreje, Filipina, Mjanmara, Tajlanda, Vijetnama, Malezije, Indonezije i drugih zemalja i područja, hiljade žena primoravane su na seksualno ropstvo, „žene za zadovoljstvo” kako su ih japanski vojnici nazvali.
Niko ne može manipulisati apsolutno tačnim istorijskim činjenicama. Mi se sećamo ovog istorijskog perioda, ne zato što želimo da gajimo mržnju, već naprotiv, zbog toga što želimo da sprečimo ponavljanje najmračnije predstave u istoriji. Kineska strana je oduvek pravila razliku između japanskog naroda i državnog militarizma, smatrajući da je japanski narod takođe bio žrtva tadašnje svetske tragedije i da odgovornost za rat snosi manji broj vođa japanskog militarizma. Isticanje ovakvog razmišljanja dovelo je do kinesko-japanske normalizacije diplomatskih odnosa 1972. Kineski lideri doneli su krupnu političku odluku da od Japana ne zahtevaju ratnu reparaciju, kako bi se prevazišla prošlost, zarad budućeg pomirenja i tolerancije.
Nažalost, neke struje u Japanu i dalje ne žele da prihvate svetski poredak posle Drugog svetskog rata, stalno pokušavajući da zataškaju agresiju i iskrive istoriju. Od Jasuhire Nakasona, Džunićira Koizumja, pa ponovo do Šinza Abea, svi japanski premijeri „klanjali su se demonu” hrama Jasukuni, što po prirodi stvari nailazi na oštro protivljenje u Kini i dovodi do toga da međusobni odnosi nailaze na ozbiljne prepreke.
Posećujući hram Jasukumi zarad buđenja duhova prošlosti, Abe pospešuje političko oglušivanje o zakon i proširuje vojni program, prepravlja istorijske udžbenike kako bi se izbegla ratna odgovornost, propovedajući „nerešenost agresije”, poričući „nanđinški masakr”, postojanje „žena za zadovoljstvo” i druge zločine, do trenutno aktuelne farse oko „kupovine” i „nacionalizacije” ostrva Dijaoju. Istovremeno, licemerno propagiranje tzv. mira, dijaloga, demokratije i morala veoma je očigledno i lako ga je prozreti.
Laž je laž, maske treba skinuti. Istorija se ne sme prekrajati, treba ići u korak s istorijom, a buđenje duhova militarizma treba odbaciti. Militarizam japanskih nacista na Dalekom istoku, kao i nemački nacisti u Evropi, doneli su svetu mnogo nesreće. Mnoga mesta i danas turobno svedoče na vreme nacističkog masovnog ubijanja.
Ukoliko japanski premijer Šinzo Abe zaista želi da Japan sa susednim zemljama bude u dobrim odnosima, onda treba da sledi primer Nemačke i da se iskreno i hrabro suoči sa istorijskim činjenicama.
Ambasador NR Kine u Beogradu
Džang Vansjue
objavljeno: 03.02.2014.
