Izvor: Politika, 05.Nov.2015, 09:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zločin i kazna na sudskom kantaru
Vaga u jednoj, a mač u drugoj ruci boginje pravde označavaju da kazna mora biti srazmerna krivici. Bez obzira na to što se može raditi o istoj vrsti krivičnog dela, odnosno istoj pravnoj kvalifikaciji, u stvarnosti apsolutno nikada ne postoje dva potpuno „istovetna“ krivična dela.Svako od njih je izraz veoma raznovrsnih okolnosti. Konačno, stara je istina da se ne sudi „krivičnom delu“, već njegovom potencijalnom učiniocu, a kod svakog čoveka, pa i onog koji je okrivljeni u krivičnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << postupku, postoji čitav niz različitih životnih okolnosti. Kako one okolnosti koje se tiču konkretnog krivičnog dela, tako i one koje se odnose na njegovog učinioca, utiču na odluku suda o vrsti i meri kazne. Zato boginja pravde ne samo da nije, već i ne sme da bude slepa.
Zakonodavac usmerava sudiju u odmeravanju kazne tako što se prvo zakonom propisuju kazne za pojedina krivična dela, a kako je to uvek u određenom rasponu, od minimumado maksimuma, zakonom se propisuje i niz okolnosti koje sudija mora uzeti u obzir kada se opredeljuje za konkretnu meru kazne u okviru tog raspona. Te okolnosti u svakom konkretnom slučaju mogu biti kako olakšavajuće, tako i otežavajuće. Tu spadaju: stepen krivice, pobude iz kojih je krivično delo učinjeno, jačina ugrožavanja ili povrede pravom zaštićenog dobra, okolnosti pod kojima je delo učinjeno, raniji život učinioca, njegove lične prilike i njegovo držanje posle učinjenog krivičnog dela, a naročito odnos prema žrtvi krivičnog dela, kao i sve druge okolnosti koje se odnose na ličnost učinioca. Sudija mora uzeti u obzir i svrhu kažnjavanja, što znači da oceni i da li će konkretna kazna delovati na učinioca tako da ne vrši ponovo krivična dela, što je tzv. specijalna prevencija, te da li će svojom odlukom uticati i na druge ljude da ne čine krivična dela, čime se ostvaruje cilj tzv. generalne prevencije.
Olakšavajuće i otežavajuće okolnosti se ne mogu vrednovati mehanički, automatski, ni rutinski, već se moraju posmatrati jedinstveno i u svetlu svih relevantnih okolnosti. Obrnuto postupanje bi sudiju pretvorilo u neku vrstu „matematičara“ koji pojednostavljeno rešava „jednačinu“ sastavljenu iz niza „pozitivnih“ i „negativnih“ bodova. Apsolutno „precizna“ kazna sledila bi kao „rezultat“ malčice sabiranja i pomalo oduzimanja. Profesori krivičnog prava to studentima objašnjavaju jednom tragikomičnom pričom o sudiji koji uzima optuženom kao bitnu olakšavajuću okolnost što je siroče, a on se krivično goni zbog ubistva oca i majke.
Da li na kaznu utiču i neke druge specifične okolnosti, poput javnog mnjenja, političara koji obećavaju „nultu toleranciju“, medijskih „spinovanja“, pa i prejudiciranja ? Ne bi trebalo, ali svakako da ponekad i ti faktori deluju. Već dugo se uostalom i u nauci piše o „vanpravnim faktorima“ uticanja na sudske odluke. To se nikada ne može potpuno izbeći, jer sudije, iako vrše časnu i u demokratskom društvu jednu od najpoštovanijih funkcija, ipak nisu bogovi, niti žive pod „staklenim zvonom“. Kada mediji ili drugi uticajni društveni faktori nekoga unapred osude ili unapred „obećaju“ da će „zločinac biti teško kažnjen“ i kada se u javnosti stvore takva očekivanja, sudiji nije lako da postupi drugačije. To nije lako, ali na „muci se poznaju junaci“.
Sudija mora da sudi „ni po babu ni po stričevima“. Ni masovni mediji, ni javnost koju oni informišu, nisu dužni da poznaju pravo, niti oni imaju uvid u sve okolnosti konkretnog krivičnog dela, ali sudija zna pravo i kada utvrdi sve bitne činjenice, on donosi svoju odluku, čiji cilj nije da se zadovolji javnost, već da se zakonito i pravično presudi. Bez obzira na sve komentare u javnosti ili bilo čije (ne)zadovoljstvo njegovom presudom, sudija će moći „mirno da spava“, samo ako je on sam lično uveren da je odlučio u skladu sa zakonom, po savesti i svojim osećajem za pravičnost.
*Profesor Pravnog fakultetaUniverziteta u Beogradu, predsednik udruženja pravnika Srbije
