Izvor: RuskaRec.ru, 30.Mar.2017, 21:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za šaku dolara: Kako je Rusija prodala Aljasku Americi?
O prodaji Aljaske u narodu kola veliki broj mitova, što nije ni čudno, s obzirom da bi se po motivima ove priče mogao napisati avanturistički roman. Sve je počelo još tokom 1740-ih, kada je ruski oficir danskog porekla Vitus Bering prvi otkrio obale Aljaske. Pojedini moreplovci su stizali do ovog područja i ranije, ali je upravo Bering 1741. shvatio da je otkrio Severnu Ameriku, a ne neko novo ostrvo. Pored toga, Beringu je pošlo za rukom da obrazloži ekonomsku opravdanost urbanizacije nove >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << teritorije. U povratku je Beringov brod izbačen na bezimeno ostrvo (sada Beringovo ostrvo) gde je morepolovac sa polovinom posade izgubio život jer nije mogao da izdrži surovu zimu. Preživeli mornari su u proleće napravili novi brod i doplovili do Petropavlovska, i to sa velikom količinom skupocenog krzna. Posle toga su na nove teritorije upućivane čitave ekspedicije koje su ruskim trgovcima donosile stotine hiljada rubalja. Istorija ruskih istraživanja Aljaske Zašto je Ruska imperija zazirala od naseljavanja Aljaske? I pored entuzijazma trgovaca i očigledne isplativosti novih teritorija, zvanični Peterburg nije žurio sa „industrijalizacijom zlatne žile“. Ruska Imperija je strahovala od međunarodnih posledica ne želeći da se upušta u vrtlog kolonijalnih ratova koje su tada velike sile intenzivno vodile. Zbog toga su se Aljaskom bavili uglavnom privatni preduzetnici. Među njima je najuspešniji bio Grigorij Šelihov, čija je kompanija progutala svu konkurenciju. Veliki doprinos uspehu kompanije dao je Šelihovljev zet Nikolaj Rezanov, peterburški funkcioner koji je svesrdno propagirao ideju naseljavanja Aljaske u vladajućim krugovima. Posle Šelihovljeve smrti Rezanov je postao vlasnik najvećeg dela akcija njegove kompanije, a 1799. godine je Pavel I potpisao ukaz o formiranju Ruske američke kompanije na osnovu Šelihovljevog preduzeća. Ruska američka kompanija je imala ekskluzivno pravo i monopol na urbanizaciju Aljaske, a ujedno je imala i svu punoću vlasti na tim teritorijama, tj. vršila je administrativnu i sudsku funkciju u ime ruskog imperatora. Rezanovu je dodeljena uloga „šefa Aljaske“, i on je zaista svesrdno učestvovao u njenoj urbanizaciji. Organizovao je dopremanje namirnica u Novo-Arhangelsk (tadašnja prestonica ruske teritorije u Americi, danas grad Sitka) i na svoja dva broda („Junona“ i „Avos“) plovio je u špansku Kaliforniju. Tamo je kasnije napravljena tvrđava Fort Ros iz koje je koordinisano snabdevanje naselja na Aljasci namirnicama. Nikolaj Rezanov. Ilustracija: wikipedia.org (CC0) Rezanov je u to vreme već postao udovac i pokušavao je da se oženi mladom ćerkom komandanta tvrđave San Francisko kako bi učvrstio dobre odnose između Ruske Imperije i španske Kalifornije. Međutim, nije dočekao svadbu – poginuo je na putu u Peterburg. Problemi Ruske američke kompanije i strah od zlatne groznice Budući dekabrista Kondratij Riljejev je 1824. godine postao upravnik kancelarije Ruske američke kompanije. On se fanatično zalagao za ideju da Rusija urbanizuje tihookeansku obalu Amerike od Aljaske do Kalifornije i da je kasnije anektira. Peterburg, međutim, nije podržao te Riljejevljeve planove iz već pomenutog razloga – nije hteo da se uvlači u rat sa polovinom evropskih sila i da kvari odnose sa severnoameričkim državama. Pored toga, nije bilo ni dovoljno resursa za ekspanziju jer je rusko stanovništvo Amerike brojalo svega nekoliko hiljada ljudi. Kondratij Riljejev Riljejev možda ni sam nije bio svestan da je negativno uticao na sudbinu Ruske američke kompanije, jer je posle gušenja ustanka dekabrista 1825. godine car Nikolaj I u velikoj meri izgubio interesovanje za tu instituciju. Na rukovodeće položaje je imenovao vojna lica, tj. ljude koji nisu imali „žicu“ za trgovinu, a sami sebi su davali velike plate. Zbog pogrešne finansijske politike prema lokalnom stanovništvu koje je obezbeđivalo krzno znatno se smanjila i populacija životinja sa skupocenim krznom. Ruska američka kompanija je dospela u krizu i mogla je dalje da opstane samo pomoću državnog novca. Posle Krimskog rata 1853-1856. godine ekonomija Ruske imperije nije bila u najboljem stanju, tako da nije bilo novca za dalju urbanizaciju Aljaske. U tom trenutku se u Peterburgu već znalo za velike zalihe zlata i drugih ruda u ruskom Novom svetu, ali niko nije znao kako bi sve to moglo da se industrijalizuje. Ako bi ta informacija bila obnarodovana, time bi se na ruske teritorije mogle privući gomile kopača zlata. Koristeći nesuglasice između Londona i Vašingtona, Ruska Imperija je pokušavala da izda Aljasku Sjedinjenim Američkim Državama u fiktivni trogodišnji najam, ali je zatim Kompanija Hadsonovog zaliva (engleski ekvivalent Ruske američke kompanije, dejstvovala je u Kanadi) ponudila Ruskoj američkoj kompaniji sklapanje separatnog mira, tako da nije više bilo ni potrebe za fiktivnim iznajmljivanjem. U pitanju je samo cena: Poslednje godine ruske Aljaske Predlog da se Aljaska proda prvi je izneo Nikolaj Muravjov-Amurski, general-gubernator Istočnog Sibira. Bilo je to 1853. godine. On je izvestio cara Nikolaja I da se urbanizacija teritorije duž Amura odvija bolje, a Aljaska samo pravi mnogo problema. Zatim je brat imperatora Aleksandra II, knez Konstantin Nikolajevič, počeo vrlo uporno da predlaže da se problematična teritorija proda. Veliki knez je sažeto i krajnje jasno formulisao tri glavna razloga zbog kojih ona treba da bude prodata: neefikasnost Ruske američke kompanije, intenzivan razvoj Priamurskog kraja i težnja za uspostavljanjem saveza sa Amerikom. Mogućnost za pregovore se pojavila 1866. godine kada je završen Građanski rat u Americi. U tom trenutku se već više niko od visokih ruskih funkcionera nije protivio prodaji. Samo je cena bila u pitanju. Tada je na scenu stupio ruski ambasador u Vašingtonu Eduard Stjokl. On je izdejstvovao da se prvobitna suma od 5,5 miliona dolara podigne na 7,2 miliona dolara. Stjoklu je pomogao američki državni sekretar Vilijem Sjuard, principijelni pobornik ideje širenja teritorije Sjedinjenih Američkih Država na obe Amerike. Eduard Stjokl. Ilustracija: Biblioteka Kongresa Stjokl je noću dobio tekst ugovora o prodaji Aljaske i odmah je, ne čekajući zoru, požurio kod Sjuarda. Ovaj je u to vreme igrao tvist i naredio je da se probude svi potrebni funkcioneri. Ugovor je potpisan oko 4 časa ujutru. Predsednik SAD Endrju Džonson nije shvatao korist od kupovine Aljaske, ali se po tom pitanju oslonio na Sjuardovo mišljenje. Preduzimljivom državnom sekretaru jedva je uspelo da progura ugovor kroz Kongres jer je američko društvo bilo skeptično prema kupovini ruske teritorije. Dok je Sjuard ubeđivao parlamentarce Stjokl je kongresmenima delio mito. Prema nekim podacima na to je potrošio 400.000 dolara (istina, priča se da je polovinu tog novca ruski ambasador jednostavno prisvojio). Vilijem Sjuard. Ilustracija: Biblioteka Kongresa I pored svih poteškoća Aljaska je prodata Sjedinjenim Američkim Državama. Ova pogodba je imala protivnike i u Ruskoj Imperiji i u SAD (američki mediji su govorili da je Aljaska „Sjuardov frižider“ i „Džonsonov zoološki vrt polarnih medveda“). Međutim, Amerika je kasnije svakako imala koristi od ove kupovine, a Ruska imperija je za dobijeni novac kupila železničku tehniku od Engleske. Barona Eduarda Stjokla su mnogi u otadžbini proglasili za izdajnika. Visoko društvo mu nije oprostilo „izdaju“, tako da je godinu dana kasnije bio prinuđen da podnese ostavku. Car Aleksandar se zahvalio svom poslaniku jednokratnom premijom od 25.000 rubalja i redovnom godišnjom penzijom od 6.000 rubalja. Pored toga, Stjoklu je ostao i novac od mita kojim je potkupljivao američke kongresmene. Ostatak života je bivši ruski ambasador proveo u Parizu. Zašto je Rusija prodala Aljasku?
.jpg)
