Izvor: Blic, 25.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treba sve srušiti i zidati od početka
Treba sve srušiti i zidati od početka
Mlada glumica Hana Jovčić igra jednu od glavnih uloga ili, kako to glumci kažu, 'glavnjaka' u novoj televizijskoj seriji 'Male lisice' koju po scenariju Ane Rodić, a u produkciji 'Komune', režira Gorčin Stojanović. Uz Hanu u ovoj seriji igraju Radmila Tomović - Grinvud, Jelena Stupljanin, Nataša Marković, Gordan Kičić, Srđan Timarov, Boris Milivojević i drugi. Ova zanimljiva devojka, recimo i to, je ćerka prvakinje Narodnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pozorišta Sonje Jauković, a ljubitelji pozorišta mogli su je gledati u predstavama 'Šajlok', 'Andromaha', 'Polaroidi' ili u kontroverznom filmu 'Dorćol - Menhetn'. Govoreći o svom 'glavnjaku' Hana kaže da je njena junakinja najmanje 'lisičasta'.
'Igram vlasnicu kafića u kome se zapravo odvija okosnica priče. I momak koji joj se sviđa, a sa kojim stvari ne idu baš najbolje, takođe drži kafić. Kada sam spremala tu ulogu pokušavala sam da se setim neke žene koja drži kafić. Ali, nisam uspela. Ima li uopšte u gradu žena koje to rade? Onda sam krenula da tumbam po glavi likove onih dama koje se bave nekim zanatom. Kada sam se svojevremeno šišala na ćelavo u pubertetu imala sam moju frizerku Ljišu, pa pomislih do bi to moglo biti zanimljivo. Sve u svemu zgodan je fazon da kafić bude mesto dešavanja a fora je da ga drži žena, kao neki biznis koji joj ustvari ne ide. E, to mi je, moram priznati, lako da osetim i prepoznam. Cela priča liči po malo na neke američke serije ali ima nešto od te memljive ženske situacije'. Šta to znači 'memljiva ženska situacija'?
- Recimo to što ne nosim svaki dan tange, tesne pantalone i 'vonderbra', a možda bi trebalo. Na stranu zezanje, to podrazumeva situaciju u kojoj se ona nije prilagodila pravilima igre i nije ovladala svim skalama ponašanja - po principu ko je kome ko, koji su putevi gospodnji, koji preči a koji brži. Eto tako gleda oko sebe šta se dešava nedovoljno budno i sa izvesnom dozom negativizma što je zapravo čini namćorem. Lenja i nespremna da se prilagodi. Možda čak i svesna da je njen model nekada bio deo vrline.
Kako to?
- Lepo, nekada su bile vrline umerena ambicioznost, izvesno strpljenje i nekakva spremnost na toleranciju uprkos svojim interesima; vrlina je bila i razumevanje za onog drugog. Mislite da danas nije?
- Sad treba sve rušiti i odmah zidati novo (smeh). Kao u Negotinskoj krajini kada komšija sazida veću kuću a ti ne doziđuješ da bi ga pretekao već sve rušiš pa krećeš od temelja da bi ga prestigao. To memljivo se odnosi i na činjenicu da ovo jeste Balkan i da to jesu četiri (neudate) žene. Hoćete da kažete da je i danas bitan taj status žene?
- Ne znam, ali znam da su meni još u vreme akademije u komšiluku govorili: 'ajde, kad će mo da te udajemo'. Prvo sam mislila da se šale a posle sam sa zaprepašćenjem ustanovila da je pitanje ozbiljno. Tako da je to buđanje negde opšti stav sredine, koji ja doživljavam kao humoran. Dakle, to je realno pitanje na koje ja nemam odgovor niti imam neki stav o tome. No, ono što mi se dopada u tom tekstu i u rediteljskom pristupu celoj priči jeste to što su likovi šareni, a stvari su postavljene tako da niko nije u pravu. Ničija filozofija se ne protežira sa jedne strane, a sa druge svi problemi su nekako relativizovani. Šta podrazumevate pod tim da su problemi relativizovani, kako se to postiže?
- Jednostavno, ako mnogo uđeš u neki svoj problem, padneš u bedak ili neki svoj trip izađi na ulicu i sedi u kafić. I stvari će makar za nijansu izgledati drugačije. Prosto nije uputno pridavati previše značaja nekom svom problemu. To je veliki plus višečlanih porodica što naučiš da nije ni najstrašnije ni najteže baš ono što se tebi dešava, vidiš da i drugi imaju neku muku. Taj fazon, koji mi je tako blizak, zapravo apostrofira Gorčin, a lično mi se vrlo dopada što u seriji stvari nisu predstavljene lažno. Volim ono što je istinito ili, bar ono što se meni takvim čini. Kao, recimo Rasinova 'Andromaha' u režiji Uroša Jovanovića na sceni 'Bojan Stupica'. Čime vas je privukla uloga u toj predstavi?
- 'Andromaha' je totalni trip. A Uroš Jovanović je vrlo beskompromisan i prilično ostrašćen. Rasin je, kao što znamo, 'Andromahu' pisao da bude romantična i čak bajkovita, rekla bih. Uroš nas je ubedio da to jeste tako i da je to istina i tako smo ga i igrali. Kad je čovek na tom emocionalnom nivou, kada ga zahvati taj vir, onda to postaje jedina realnost. Priznajem, i lično se lako lepim na to. Možda zato što sam odrasla u pozorištu. Pitanje - koliko vam je pomoglo ili odmoglo to što ste ćerka Sonje Jauković - nameće se samo po sebi?
- Više mi ne odmaže, ali nekada mi je predstavljalo problem. Recimo, kada sam studirala Berček je bio upravnik u Narodnom a moja mama prvakinja. Sa druge strane, kako to obično biva, akademija je bila vrlo revolucionarna. Tako da sam se ja po kuloarima i bifeima naslušala raznih priča o Berčeku, čoveku koga na žalost ne poznajem. A priznajem, dupe bih dala za jedan filmski kadar sa njim, sa tom glumčinom. Međutim, ja ličim na ćaleta i moj doživljaj pozorišta, u kome sam često kao dete spavala na dve spojene stolice, dolazio je iz one orkestarske rupe. Jer, on je uglavnom radio izbor muzike za predstave, a često smo sticajem okolnosti bivali baš u toj orkestarskoj rupi. Još kada sam, kao dete, počela da sviram violinu ni na kraj pameti mi nije bilo da ću se baviti glumom. No, moram reći da sam zahvalna i jednom i drugom i mislim da kada čovek stavi stvari na svoje mesto, odnosno kada se prema roditeljima ne odnosi sa idolopoklonstvom, ili potpunom negacijom, može od njih i mnogo da nauči i da ih voli kako treba. Tatjana Njezić
