Izvor: Politika, 09.Dec.2011, 01:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Telesno kažnjavanje kao pravo i dužnost roditelja
Duško Radović je davno rekao: Decu sme da bije samo onaj ko ih voli
Poslednjih meseci postala je sasvim jasna namera jedne anonimne grupe ljudi da nam ne putem samo jednog, već kroz više zakona nametne izričitu zabranu bilo kakvog, pa i najblažeg, udaranja vlastitog deteta po guzi. Posle dublje analize ova na izgled sasvim pozitivna inicijativa pokazuje se kao veoma opasna sa velikim destruktivnim potencijalom po buduće generacije naše dece.
Ovakva invazija države >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na suptilni odnos roditelja i deteta ne može biti prihvatljiva osim ako ne postoje garancije da neće izazvati neku veću štetu, kao i da će zaista doneti neku korist. Takvu garanciju nije moguće dobiti jer ne postoji dokazano najbolji način vaspitanja na koji bi se zakonodavci mogli pozvati. Upravo suprotno, u teorijama vaspitanja postoji velika zbrka.
Danas je sve prisutnije popustljivo ili permisivno vaspitanje koje vaspitanje svodi na pokazivanje ljubavi i objašnjavanje. Detetu se dozvoljava da radi šta hoće, a kažnjavanje se odbacuje. U poslednjih nekoliko decenija to je postao dominantan i uglavnom preporučen način vaspitanja dece – politički korektan način vaspitanja.
Kako su u međuvremenu odrasla deca koja su vaspitavana na ovaj način, ispostavilo se da ovakvo vaspitavanje proizvodi novu vrstu patologije u smislu preterano razmažene dece koja su patološki narcisi, egocentrična, impulsivna, nesocijalizovana, nasilna, bez poštovanja prema drugima i bez priznavanja autoriteta. Reč je o sve većem broju mladih koji nemaju radne navike, koji odbijaju da odrastu, koji su usmereni samo ka uživanju i koji su zavisni od roditelja i u svojim tridesetim ili četrdesetim godinama. Sve je više ogorčenih roditelja koji su radili sve „po knjizi”, a dobili su veoma loš rezultat. Sve je više i stručnjaka koji o tome pišu.
Nekada se autoritarno vaspitanje svodilo na disciplinovanje, bez ljubavi. Novo popustljivo ili permisivno vaspitanje je izjednačeno sa stalnim pokazivanjem ljubavi, bez disciplinovanja. Ne samo da su roditelji počeli dete da obasipaju stalnim dokazima svoje ljubavi, već su počeli da strepe da ih deca neće voleti. Suočeni sa lošim rezultatima ovakvog vaspitanja, nastaju nove postpermisivne teorije vaspitanja sa formulom: ljubav plus disciplinovanje. Sa ovim trećim talasom vaspitanja Zapad otkriva ono što je Duško Radović davno rekao: „Decu sme da bije samo onaj ko ih voli”.
Zadatak roditelja je da dete pripremi za samostalni život u ljudskom društvu. I pored ljubavi, roditelj mora dete i da disciplinuje, a jedan deo disciplinovanja je i kažnjavanje. Telesno kažnjavanje je jedan od oblika kažnjavanja i kao takav on mora da ostane legitimno i legalno vaspitno sredstvo koje roditelj ima pravo da upotrebi onda kada smatra da za to ima potrebe. Oko dve trećine naših roditelja koristi telesno kažnjavanje kao povremenu metodu tokom disciplinovanja.
Telesno kažnjavanje (udarac otvorenom šakom ili prstima po guzi) nije i ne može biti isto što i fizičko zlostavljanje ili ponižavanje deteta. To je daleko manja povreda „detetovog prava na telesni integritet” nego što je to davanje injekcije koju dete ne želi da primi.
Iako jeste moguće vaspitati neku decu bez telesne kazne, ona je nužno sredstvo za neku drugu decu u nekim situacijama. Tri su tipa situacija u kojima telesno kažnjavanje može biti jedini ili najbolji izbor:
Kada je dete malo (a starije od jedne godine) i nije u stanju da razume moguće posledice svojih postupaka kojima dovodi sebe ili druge u opasnost. Tada telesna kazna smanjuje verovatnoću da će dete ponoviti postupak.
Kada je dete agresivno i nasilno prema drugoj deci, životinjama i odraslima. Tada telesna kazna omogućuje detetu da shvati da i njih boli isto kao što i njega boli. Na ovaj način se detetu omogućuje da razvije empatiju i saosećanje, što je osnova socijalizacije.
Kada dete odbija da prihvati druge kazne i da promeni ponašanje. Tada roditelju ostaje jedino da primeni prisilu kako bi kontrolisao dete.
Dovoljno je pogledati škole i videti da naš današnji problem nisu zlostavljana deca, već razmažena i prezaštićena deca, odnosno nemoćni roditelji koji odbijaju da se postave u ulogu autoriteta. Upravo zbog toga država ne sme donositi zakone koji dodatno slabe poziciju roditelja, a jačaju poziciju deteta. Ne samo da ne sme da zabrani roditeljima telesno kažnjavanje, već im to pravo država mora priznati kao sastavni deo roditeljske dužnosti. Uostalom, ona je na to obavezna upravo na osnovu člana pet Konvencije o pravima deteta.
Dr med. psihoterapeut
Zoran Milivojević
objavljeno: 09.12.2011.
