Izvor: Blic, 19.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi se samo pitaju, niko ne odgovara
Svi se samo pitaju, niko ne odgovara
Vreme koje živimo je pravo vreme za 'Hamleta'. Na taj način je naša poznata rediteljka, drugačijeg načina mišljenja u teatru, Ivana Vujić prokomentarisala razloge koji su je naveli da se poduhvati rada na najtežem od svih teških Šekspirovih komada, 'Hamletu'. I nastavlja: 'Oni koji prate pozorišna zbivanja znaju da se ovaj komad danas puno igra svugde u svetu. Po mom mišljenju, sasvim razumljivo. Hamlet je jedno pitanje, kako o strukturama >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vlasti koje čovek gradi da bi opstao u stvarnosti, tako i pitanje da li je ta stvarnost jedina stvarnost. I da li je ovaj život takav kakvim bismo želeli da ga vodimo u okvirima te vlasti koju smo sami stvarali ili postoji nešto drugo. Drugo, u Narodnom pozorištu u Beogradu 'Hamlet' nije igran više od trideset godina i mislim da to uopšte nije bilo slučajno. Kao što nije slučajno što se danas ne igraju, na primer Žene, Breht...'
Na koji način ste rešavali tu takozvanu zagonetku 'Hamlet'? Ko je Hamlet danas i ovde?
- 'Hamlet' je drama o smrti i mi smo je tako radili. Ta drama je jedan diskurs o tome sa kojim zabludama provodimo ovaj ovozemaljski život, ma kome modelu života pripadali. Prema tome, pitanje kuda i kako dalje je jedno ozbiljno pitanje koje se inače mora postaviti na početku veka, a pogotovu ovde, s obzirom na našu hijerarhiju vlasti koju smo sami stvorili. Šta je to što ste naročito istakli, na šta ste posebno ukazali, koji je to vaš ugao posmatranja danskog kraljevića?
- Šekspir je pisao Hamleta u vreme velikih promena u Engleskoj i, s druge strane, bio je inspirisan Biblijom. Ako pažljivije proučite to delo, videćete da je 'Hamlet' rađen po principu ogledala i takozvanih parova radnje, svaki lik ima svog para. U komadu se pojavljuju parovi žena, jedne mlade i jedne starije, Ofelije u Gertrude, Hamlet i Laert su takođe parovi, obojica gube očeve, obojica rade, jedan radi i uopšte ne misli, jedan suviše misli i ne radi. Znači 'Hamlet' je uvek diskurs o stvarnosti koju čovek gradi i komad o njegovoj istinskoj stvarnosti, a to je smrt koja je svuda, na ulici, na svakom koraku je smrt od koje mi, naravno, bežimo. To je dovoljan razlog za jedan esej, za jednu poetsku strast o smrti jer, evo sada, dok razgovaramo, oboje smo već mrtvi bez obzira na sve. Ponovo radite na sceni 'Peti sprat' Narodnog pozorišta, gde se igra vaša predstava 'Balkanska plastika'. Zašto ste se 'vratili' ovde?
- Za ovu priču o smrti koja mene interesuje 'Peti sprat' je najbolje mesto. Ova scena je jedna kutija koja je i stomak u sanduku u kome smo svi blizu i gde kao pod nekom lupom, možemo da izučimo svoja sopstvena bolna mesta. Istovremeno, ovo je uzbuđujuća scena, drugačija od ostalih prostora i zato sam joj se vratila.
Ova scena je, kako kažete drugačija od ostalih, postoji još nekoliko sličnih. Da li je to dovoljno za naše pozorište?
- To je isto kao da me pitate da li smo mogli da izaberemo predsednika. Mogli smo ali vidite da nismo. Apsurdno ili ne, ali nama je i dalje predesednik gospodin Milutinović, dopadalo se to nama ili ne. Znači postoji nešto u nama, što nas štiti od infekcije promena. Naš strah od promena je ogroman i mi se protiv promena borimo svim svojim sredstvima. Zato i postižemo 'takve' rezultate. Iako su promene u pozorištu burno najavljene krajem prošle sezone, nova sezona počinje u većoj tišini nego što je ikada bila. Zašto?
- Meni se čini da se sve stvari menjaju radom i određenim zakonitostima. Znači, ne može nijedna strana sama da promeni svet kao što ni okolnosti ne mogu da promene suštinu. Treba doneti zakon koji će pomoći suštini da se pokrene u drugom pravcu, ali i suština mora da se kreće. Ne možemo čekati da se stvari same promene i ništa ne raditi. Odnosno možemo, to je vrlo udobno, ništa ne košta i prijatno je. Osim što bukvalno puno košta?
- Naravno, ali u tome i jeste problem. Očigledno da to nekome odgovara i zato se takvo stanje i održava. Sve počiva na na savesti ljudi koji se bave pozorištem i institucijama kulture. Ono što se zaboravilo jeste značenje reči kultura, kultura je menjanje na bolje. Prema tome promena ili ne - pitanje je sad. Da li ste tako odgovorili na onu čuvenu Hamletovu dilemu?
- Dobro sam promislila naše okolnosti pre početka rada na ovoj predstavi i shvatila da naša predstava ne može biti meblirana kao što je na primer bio hanoverski 'Hamlet' koga smo gledali na Bitefu. To bi bila laž jer mi nismo tako dobre birokrate kao što su Nemci i ne živimo u meblu i u tapisonima. Mi smo ovde u jednom asketskom prostoru, u jednom istinskom strahu, u velikom pitanju sa mnogo nepoznatih odgovora. Naš Hamlet je stoga asketski i znači: nema, nema i nema. Vaša predstava 'Balkanska plastika' nije pozivana na etablirane festivale uprkos njenom nespornom kvalitetu?
- Ta predstava je izuzetno dobro prihvaćena od publike i kritike. I domaće i strane. A kada je o festivalima reč, volela bih kada bi mi neko objasnio koji su to naši etablirani pozorišini festivali, osim naravno Bitefa za koji mi je Jovan Ćirilov rekao da se nešto bio zbunio i nije je uvrstio u program. Ako ne postoje etablirani festivali, postoje li etablirana pozorišta?
- Kvaliltet je uvek bio i biće u visokom profesionalizmu. I to je svuda na svetu tako. Kod nas postoji dosta talentovanih i kvalitetnih ljudi kojima fali kontinuiranog rada ili rada uopšte. Međutim, svi treba da znamo - nema izgovora za ono što niste uradili. Na kraju života vi predstavljate samo ono što je bio vaš život, a sve isprike i objašnjenja padaju u vodu. Sartr kaže - tvoj život i tvoj pakao nisu nešto drugo nego što je bio tvoj život. Pakao nisu drugi, nego ti sam. Željko Jovanović
