Izvor: Politika, 29.Avg.2012, 14:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rusi iz kosmičkog centra izgubili se na Ovčaru
Ovčar Banja – Aleksej Tarasenko i njegova majka Valentina došli su u Ovčar Banju iz grada Koroljeva, odakle Rusi upravljaju svemirskim letovima, i ovde se izgubili. Za njih je severna padina planine Ovčar bila nerešiv lavirint sve dok ih juče u bukoviku, sat iza ponoći, nije pronašao policijski narednik iz Čačka Zoran Štavljanin.
Tarasenkovi su pet sati tumarali šumskim besputom, tonući sve dublje u gorsku tminu, i kad im je policajac sa lampom prišao zagrlili su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ga, i progovorili: „Spasioče naš“. – Agromnaja spasiba, veliko hvala ovim ljudima. Srpski narod je divan, nikad neću zaboraviti kako me je Zoran, povređenu, nosio kroz šumu – pričala je juče Valentina Tarasenko u Ovčar Banji.
Aleksej je 2008. godine završio ruski pravoslavni univerzitet u Moskvi i sada predaje psihologiju u pravoslavnoj školi, dok je mati bibliotekarka. Njihov Koroljev, udaljen od ruske prestonice desetak kilometara, ima samo 50.000 stanovnika, ali je izuzetno važan grad. Ne samo za Rusiju, jer tu je smešten Centar za upravljanje letovima ruske kosmičke agencije „Roskosmos“, koju ovi ljudi skraćeno zovu CUP.
– U Srbiju smo došli da bismo posetili vaše manastire. Proteklih dana bili smo na Fruškoj gori, u Krušedolu, Grgetegu i Velikoj Remeti posle čega smo nameravali da pređemo u Republiku Srpsku, ali to nije bilo moguće zbog papira. Zato smo prispeli u Ovčar Banju, u ovoj klisuri posetili šest manastira i u ponedeljak uveče prisustvovali liturgiji u Svetoj Trojici, na Ovčaru – veli Aleksej.
Posle završenog bogosluženja, u 20 sati, majka i sin trebalo je s planine pešice da siđu u Ovčar Banju, gde su smešteni u restoranu „Sunce“. – Išli smo neko vreme, ali put je odjednom nestao. Počeli smo da zalazimo sve dublje u stenovitu šumu, pratili su nas manje strah, više hladnoća, a vreme je prolazilo. Bilo je 22.30 kad sam konačno shvatio da smo se majka i ja izgubili u planini, i bilo je vreme da zovemo pomoć.
Aleksej je prvi put u srpskim manastirima bio kao svršeni diplomac, 2008. godine kad je, bez para, četiri dana putovao autostopom do Beograda. U grupi je bila i koleginica sa studija Olga Bubnova, koja živi u Srbiji, jer se udala za sveštenika Gorana Simića iz Lelića kod Valjeva. – Telefonom sam pozvao Olgu i objasnio da smo se izgubili. Ona mi je javila broj čačanske policije. Pozvao sam ali jedva uspeo da objasnim kakva je naša situacija, jer ne govorim srpski.
To je bio zadatak za Zorana Štavljanina, koji je bio dežurni starešina te večeri, i dvojicu njegovih kolega, policajce čačanske PU Šabana Aljkovića i Dragoslava Obrenovića. – U ponedeljak, 27. avgusta, u 23.30 dobili smo dojavu da se ispod manastira Sv. Trojice izgubilo dvoje ruskih državljana i da ne znaju da objasne gde su. Došli smo iz Čačka do bogomolje gde nam je iguman Varnava preporučio da ne idemo u tu vrlet, pogotovu ne u ponoć – kaže Štavljanin.
Kroz planinu su se, neko vreme, sa njim probijali i Aljković i Obrenović, ali bez opreme nisu mogli na velike stene. Štavljanin je imao čizme i interventnu uniformu, pa je dalje krenuo sam ponevši dve baterijske lampe. Telefonski razgovori sa Tarasenkovima više nisu bili od vajde. Štavljanin je po odazivanju pronašao mesto gde su bili majka i sin.
Već je bio posustao, jer je čitav sat skakao sa stene na stenu. Do tog časa, srećom, završio je polovinu zadatka. Povratak je bio takođe mukotrpan: 80 minuta trebalo im je da izađu na šumski put, pa još kilometar do manastira. Valentina je već povredila obe noge, pa je delom puta u povratku Štavljanin morao da je nosi.
Policajci su Tarasenkove u 2.10 povezli u Čačak, okrepili ih u prostorijama Policijske uporave, pa u tri sata vratili u Ovčar Banju. Restoran je bio zaključan te su majka i sin, smerno rešivši da nikoga ne bude, sve do 5.30 pred vratima čekali da se pojavi prvi radnik lokala.
U svoj svemirski gradić vratiće se 1. septembra, pošto prethodno posete i Žiču, Gračanicu i Lelić.
Gvozden Otašević
objavljeno: 29.08.2012.
