Izvor: Politika, 20.Jun.2014, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Privatni ili državni fakulteti
Odnos prema onima koji imaju novac proteže se i na fakultete koji se njime plaćaju i na decu onih koji mogu to da priušte
Aktuelna dešavanja u Srbiji ponovo su izbacila u prvi plan večitu temu: privatni fakulteti naspram državnih. Neki od najviših državnih zvaničnika ovih dana su imali izjave poput „samo da naglasim – ja sam završio državni fakultet”, iz čega se možda i najbolje vidi trenutni imidž privatnih fakulteta.
S obzirom na to da sam završio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << državni fakultet a predajem na privatnom, osetio sam mnoge prednosti i mane jednih i drugih. Pitanje „da li je bolji državni ili privatni fakultet” je slično čuvenoj srpskoj dilemi „da li je bolje kupovati povrće u supermarketu ili na pijaci”. Veliki broj ljudi smatra da je sve što se kupi na pijaci zdravije i kvalitetnije, a da je u supermarketu sve veštačko i plastično. U praksi, sve zavisi od kog pojedinca kupujete. Na pijaci možete kupiti mnogo bolje povrće od onog u supermarketu, a možete se i otrovati.
Isti princip važi i za fakultete. U Srbiji postoje određeni privatni fakulteti koji studentima daju sjajno znanje, i neki koji u tome ne uspevaju. Jedini način da saznate koji je kakav jeste da se raspitate. Tokom godina, fakulteti koji su držali nivo i imali na čelu ljude koji su znali da naprave dobar program, stekli su nekakav renome, i o tome se priča. Svaka vertikala privrede ima bar jedan privatni fakultet iz te oblasti za koji se zna da je dobar.
Odakle dolazi taj nipodaštavajući odnos prema privatnim fakultetima? Na prvi pogled, deluje da taj imidž stvaraju svi oni ljudi koji ih završavaju, a nisu baš sposobni za bilo šta smisleno u životu. Međutim, isti takvi ljudi postoje i na državnim fakultetima. Čuvena priča „ne može svako da završi državni fakultet” apsolutno nije tačna. Ako ste studirali na državnomfakultetu, setite se svih ljudi koji su studirali sa vama i uspeli nekako da završe – sve vam je jasno.
Ipak, postoji jedna bitna distinkcija, a to je novac. Živimo u vremenu prvobitne akumulacije kapitala, i ljudi se dele na one kojiimaju dovoljno novca za osnovne životne potrebe (privatnici-kapitalisti i njihova deca) i na one koji ga nemaju. Kada se tome doda i činjenica da smo nedavno prešli iz socijalizma u kapitalizam, ovde vlada ogromna mržnja prema ljudima koji su uspeli da naprave nekakav biznis i nekakav novac.
Ovajodnosprema onima koji imaju novac proteže se i na fakultete koji se njimeplaćaju i na decu onih koji mogu to da priušte. U Srbiji je veoma jaka arhetipska priča o „stvarima koje se novcem ne mogu kupiti”, gde standardno spadaju ljubav, obraz, sreća, ali je sada tu greškom dodato i znanje, u okviru ovog opšteg talasa osporavanja novca kao bilo kakve vrednosti .
Tako dolazimo do ideje „znanje je nešto što se novcem ne može kupiti”, koja je, kada se racionalno pogleda, veomapogrešna, a u koju veruje veliki broj ljudi ovogpodneblja. Zaista, kada bi neko mogao da plati vrhunske eksperte iz neke oblasti da mu dolaze i lično drže časove u kući, imao bi i najveće znanje. Ali ovde se održava potpuno suprotno verovanje. „Nisam platio za znanje, dakle vredim”. Ljudi se time hvale, kao što se hvale da nisu morali da plate za ljubav ili poštovanje.
Svaka vest koja se uklapa u ovu ideju – svaka sumnjiva diploma, master, doktorat nekog državnog funkcionera ili turbo folk pevačice dodatni su materijal za nadgradnju ovog mita o superiornosti besplatnog znanja nad onim koje se plaća. Često su u tim diskusijama najglasniji oni čiji je zapravo jedini uspeh u životu završavanje nekog besplatnog državnog fakulteta.
Da zaključim – privatni fakulteti su tek počeli da se razvijaju. Neki od njih su veoma dobri i bolji od istih tih državnih, neki su katastrofalno loši. Dobra stvar je što se sve priče brzo šire, tese raspitivanjem lako može saznati kojije kakav.
*Fakultet za medije i komunikacije
Istok Pavlović
objavljeno: 20.06.2014
