Izvor: Politika, 10.Jan.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O svetlim bojama i demokratiji
Povodom teksta ,,O mračnim bojama i diktaturi”, „Politika”, 9. januara
Prilično razočaravajući tekst, po mom sudu, napisao je Miša Đurković. Manje zbog toga što mi savetuje kako da potpisujem tekst i da pri tom ubacuje nekakav moj egzistencijalni interes, a više zbog značajnog pomeranja osnovne teme mog teksta. Zašto tako često povezuje moje političko opredeljenje i pripisanu mi tezu? Miši Đurkoviću je dobro poznato da sam na razne načine branio demokratske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << institucije u Srbiji od 1990. godine (uz kritiku praktičnog funkcionisanja) od onih kritičara i teoretičara koji su pisali o Srbiji kao totalitarnoj državi. Tada nisam bio u redovima vladajućih stranaka. Kao da postoji gvozdena nužnost povezanosti između vlasti ili opozicije i mišljenja o javnim problemima.
Ne znam zašto Đurković tumači moj tekst na način koji je očevidno pogrešan. Ja u tekstu nisam „napao one koji kritikuju vlast”, već sam kritikovao jednu struju mišljenja u srpskoj politici (ne samo u stranačkoj politici) i intelektualnoj javnosti koja se zasniva na govoru o propasti Srbije i pri tom se predstavlja kao kritika a kritika nije. Nije, zbog toga što joj nedostaju dva osnovna elementa pojma političkog i socijalnog kritičkog mišljenja – prevazilaženje i vrednosno stanovište.
Miša Đurković polemiku usmerava prema kritici onoga što je po meni uspeh sadašnje vlasti (iako je to bila sasvim sporedna napomena u mom tekstu), pošto je prethodno sebe svrstao u one javne intelektualce koji šire glas o propasti Srbije. A radi se o tome da je ova propala vlast samo nastavak prethodnih propasti! Ovo je iznenađujuća politička tvrdnja. Kladio bih se da Miša ne pliva u ovoj struji javnog mišljenja, budući da sam čitao njegove knjige. Čak i posle čitanja ove polemike, koja je upravo primer socijalnog nihilizma o kome sam kritički pisao. Prođemo kroz sliku srpske propasti i zapitamo se šta ostaje od Srbije. Ništa. Iz teškog pesimizma krenimo u kolektivnu depresiju i čekajmo sudnji dan!
Ali kada se pomera predmet rasprave, da prihvatim novu temu.
Diktatura u Srbiji 2013. godine. Kada čovek pročita reči univerzitetskog profesora o kultu ličnosti i diktaturi u Srbiji, pita se ko je ovde razuman a ko nije. Razumem da propagandisti stranaka govore nemoguće, ali kad neko ko je deo intelektualne javnosti piše tako o politici, onda nešto nije u redu sa elementarnim političkim znanjem. Mišin argument je ženidba mog šefa, o kojoj mediji ne pišu. Baš jak argument za diktaturu! Valjda o poretku vlasti govore institucije. Na pitanje – gde ima da jedan čovek o svemu daje svoj sud, da o svemu odlučuje – mogu lako da odgovorim. Ne znam zašto ne bi imao svoj sud o političkim stvarima (a ne o svemu). Ne znam zašto ne bi donosio odluke, jer mu je to posao (i to ne o svemu). Imam jedno pitanje. Da li je Klinton bio diktator? Bler? Ili šta je Merkelova danas posle trećeg izbornog mandata?
Korupcija i kriminal. Miša tvrdi da ne postoji borba protiv korupcije i da se sve radi da se hrani populistička mržnja sirotinje protiv bogatih ljudi. Neverovatno! Šta iz ovoga može da se zaključi? Pa to da ništa ne treba preduzeti protiv korupcije koja je postala deo sistema ili nešto drugo preduzeti. Šta? Nije reč o ovom drugom već o neočekivanoj zaštiti onih koji se procesuiraju zbog kriminalnih radnji. Da, prosto ne mogu da poverujem u tako nešto.
Kosovo. Sigurno je jedno – Kosovo nikada neće nestati iz nacionalnog identiteta Srba. Ali 2013. godine, kada je ovu pokrajinu priznalo 90 država, Srbija je, po mom sudu, krenula u jedinu moguću politiku posle 1999. godine: orijentacija na srpske interese u pokrajini, a oni nisu samo na severu. Dakle, Albanci neka idu svojim putem, Srbi moraju da se koncentrišu na svoja prava, institucije i interese.
Mediji. Što se mene tiče, da sam onaj koji rukovodi bilo kojim medijem, pozvao bih Mišine istomišljenike da ukrste argumente i stavove sa drugom stranom. Bila bi zanimljiva rasprava između zastupnika propasti i napretka Srbije. Ali, nisam.
Ekonomija. Nije lako posle opšte pljačke državne ili javne imovine uraditi nešto u pogledu oporavka srpske privrede. Daleko je od istine da nijedan ekonomski problem nije dotaknut. Ali važno je da nam politika bude izgradnja jeftine države. Šta je alternativa? Propast?
Kadrovi. Nikad lošiji, tvrdi Miša Đurković. Saglasan sam da je pitanje kadrova najteže pitanje organizacije, a kamoli državne uprave. Ali sa tri primera se ništa ne dokazuje. Nije dobro kada su samo stranački kadrovi. Nije dobro kada su nestranački. Pa gde su dobri kadrovi? U nekoj čekaonici za koju ne znamo gde se nalazi.
Približavanje drugosrbijanskim intelektualcima i partijama. Ako razlikujemo uobičajene razgovore vlasti i opozicije od praktičnih saveza, onda Đurkovićeva primedba nije u redu. Mislim da on nije bio među onim javnim intelektualcima koji su u nekadašnjoj SRS videli „leproznu stranku”. A bilo je takvih i previše. Razlike političke partijske postoje, a javna komunikacija ništa ne dokazuje osim demokratske kulture.
Da privedem kraju moj odgovor Miši Đurkoviću. Moj princip je da sa drugim tekstom završavam učešće u daljoj raspravi. Na kraju, žalim što neko ko me dobro poznaje tako strasno povezuje moje političko opredeljenje (čak egzistencijalni interes) sa mišljenjem o javnom problemu srpskog društva. Ja sam ostvaren u svojoj profesiji i jedini moj javni interes jeste da doprinesem napretku srpskog društva i naroda. Ne znam koliko u tome uspevam, ali nikada neću biti na braniku propasti Srbije.
Sociolog, naučni savetnik
Zoran Avramović
objavljeno: 10.01.2014.
