Izvor: Blic, 18.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naš teatar prizemno povlađuje publici
Naš teatar prizemno povlađuje publici
Dugo sam u ovom poslu iza mene je sijaset turneja, ali ovo gostovanje u Zagrebu prevazilazi sva dosadašnja iskustva. I po oficijelnom prijemu i po prijemu publike i po časti koju su nam ukazali. Tim rečima je naš poznati glumac Bora Todorović opisao gostovanje 'Zvezdara teatra' u Hrvatskoj, pre svega u Zagrebu. Naime, 'Zvedara teatar' je nedavno gostovao u Zagrebu, Rijeci i Puli s predstavom Dušana Kovačevića, 'Lari Tomson, tragedija >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jedne mladosti' u kojoj BoraTodorović igra glavnu ulogu. I tim povodom dodaje: 'Imam utisak da su nas se zaželeli'.
To gostovanje verovatno ima specifičnu težinu za vas, budući da ste jedno vreme bili zagrebački glumac?
- U Zagreb sam došao kao mladi Srbin iz Beograda u paketu sa sestrom Mirom i zetom Bojanom Stupicom. Vrlo brzo sam se aklimatizirao, i kada danas pogledam taj zagrebački period je lepši komad mog privatnog života. Bio sam mlad i prvi put sam zarađivao za život, osetio sam se svojim i to mi je bilo veoma značajno. Zbog toga je meni posebno bilo drago što tokom ovog gostovanja niko od nas nije doživeo ni preki pogled, a kamo li neku neprijatnost. Znači ni blizu kao košarkaši?
- Ne! Naša publika nisu bili 'bed blu bojsi' već jedan drugačiji svet. Interesovanje za to gostovanje je bilo toliko da su me neki prijatelji zvali u Beograd kako bi obezbedili karte. Nedavno su Slovenci 'poharali' Beograd, vi ste sada takođe dobro prošli u Hrvatskoj; ono što se obično ističe u vezi s tim gostovanjima kao važno, jeste taj izvanpozorišni kontekst?
- Možda je on važniji i od same predstave. Po mom mišljenju, reč je o uspostavljanju kontakta i to više između Zagreba i Beograda, nego što je reč o kontaktu Srbije i Hrvatske. Doduše, demantuje me to što smo dobro primljeni i u Puli i u Rijeci. Mada, čini mi se da je zagrebački prijem bio nešto posebno. Nešto kao staro drugarstvo koje traje.
Govorimo o uspostavljanju veza između bivših republika, a evo, na ivici smo novih podela. Da ste malo kasnije otišli na turneju vratili biste se u zemlju koja je u međuvremenu promenila ime. Šta će biti sa tim vezama?
- Kod nas je toku takva politička papazjanija da se ja uopšte više ne snalazim. Jedva smo dočekali da ode Milošević i da se nekako izvučemo iz političkog gliba, a i dalje svaki dan doživljavamo nekakve šokove. I ne znam ima li kraja tome. Što se tiče te nove države ona već spada u domen humora. Osnovno pitanje u vezi s tim jeste, da li se desilo nešto što je suštinski promenilo celu zajednicu ili nije. Čini mi se da ćemo, bez obzira na to što je smešno kada se tako kaže, ipak ostati povezani. Mi smo jedan narod i to nije tako lako izbrisati. Meni smeta kad čujem da i ovde neki kažu, neka idu ti Crnogorci pa da i mi budemo sami sa sobom. Ipak, ono što je po mom mišljenju sada drugačije, u odnosu na ono vreme, jeste da i dalje ne živimo bolje ali je priznaćete, lepše. Milošević je otišao i sa njim cela kompaserija njegovih ljudi i siguran sam da se više nikada neće vratiti. Živite paralelno u Beogradu i u Češkoj, u čemu se sastoji razlika između ta dva načina života i razlika između našeg i njihovog pozorišta?
- Ja sam u Češkoj pre svega da bih bio sa svojom porodicom. Što se pozorišta tiče, tamo ne zalazim. Prvo postoji jezička barijera, a drugo pošto sam malo sit pozorišta, onda ne ide da se bez razloga mučim. Što se pak Čeha tiče, ne družim se s njima. U stvari, s Česima se niko i ne druži. Oni su vrlo uobražen narod. Mi njih pamtimo iz vremena kada su bili pod ruskom čizmom, ali su oni takvi da imaju problema s Evropskom unijom upravo zbog njihovog odnosa prema Romima. Kažete da ste se zasitili pozorišta, da li je to trajno opredeljenje?
- U naše pozorište idem vrlo često, ali izbegavam premijere. Sticajem okolnosti ili namerno, tek uglavnom idem na desetu, petnaestu reprizu predstave i uvek dolazim u osam i u pet. Ne volim da budem na predstavi, a da ne čestitam kolegama. Međutim, da budem iskren, već duže vreme nisam imao potrebu da nekome čestitam. Naše pozorište mnogo povlađuje publici na jedan prizeman način. Treba samo pogledati koji i kakvi se komadi igraju. Međutim, publici može da se povlađuje i na sofisticiran način. I to upravo rade Slovenci, kao što smo i videli tokom njihovog nedavnog gostovanja u Beogradu. Bilo je najavljeno da ćete igrati glavnu ulogu u predstavi 'Doktor šuster' Dušana Kovačevića, počele su probe, a onda vas više nije bilo u podeli, šta se tu desilo?
- To je rana koja je zarasla. Bilo bi ružno od mene da to i dalje pamtim, kao što je uopšte ružno biti zlopamtilo. To što se desilo između Duška i mene, eufemistički ćemo nazvati nesporazumom i neka se na tome završi. S Duškom sam rođački povezan i danas, sutra će biti sve po starom. Što se same predstave tiče sada vidim da je to bila srećna okolnost. Ja ne bih izdržao da za jednu polusezonu odigram sedamdeset puta koliko su oni odigrali. A ne smem ni da mislim koliko puta bi odigrali da smo ostali i Dragan Nikolić i ja. Zašto vas nema više na sceni, je li to vaš izbor ili sticaj okolnosti?
- Ja sam se, posle te desetogodišnje pauze, vratio da bih igrao. I, prosto čekam odgovarajuću ulogu. Neću da prihvatam da igram nešto što mi po mom uobraženom sudu ne pripada. Ne žurim, računam da imam još puno vremena. A voleo bih da igram. Naravno da bih najviše voleo da igram ovde i u 'Zvezdara teatru'. U 'Ateljeu' se niko nije ni setio da me pita da li bih igrao neku ulogu. No, ja sam celu svoju karijeru, na neki način ostvario slučajno. Nisam se nikada nešto trudio, uostalom važio sam za glumca koji odbija mnoge uloge. Uvek sam hteo da mi uloga bude zadovoljstvo, jer sam srećom finansijski bio nezavisan i nisam hteo da radim svašta, što se obično dešava velikim glumcima koji uđu u godine. Treba para i za decu i za unuke, treba zakrpiti sve te porodične rupe i onda se dešava da veliki glumci počnu da rade takve stvari koje samo kvare njihove, inače, velike karijere. I to je tužno. Željko Jovanović
