Izvor: Blic, 12.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na delu je opšti strah od prave provere
Na delu je opšti strah od prave provere
Pored uobičajenih priloga 'silovito, vilovito...', Srbi su dobili i 'Znakovito', oličeno u tri knjige, koje je priredio kontroverzni beogradski dizajner Radomir Vuković. Deo tog materijala, a sličan su prikupili još samo Japanci i Nemci, predstavljen je nedavno u Galeriji Grafičkog kolektiva, a uskoro će ga videti i novosadska publika. 'Znakovito' pokazuje razvoj vizuelne kulture kod nas, počevši od znaka čika Jove Zmaja za Srpsku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << književnu zadrugu iz 1892. godine do danas.
- Bio sam potpuno normalan do 31. godine života, a onda sam shvatio da me je mesto na kome sam zaposlen, a radio sam u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, ispunjavalo nesrećom. U meni je sazrela hrabrost da izaberem sopstveni put, što nije lako u tim godinama. Divim se sadašnjoj generaciji koja je na vreme shvatila da mora odmah da uzme stvar u svoje ruke. Lativši se konkursa i hrleći na talasu grupe arhitekata koja je 70-ih godina bitno uticala na trasiranje pravca dizajna, doživeo sam i nagrade, a dobivši je na konkursu za sarajevsku olimpijadu, pomislio sam da sam najvažnija dizajnerska ličnost, a onda sam se prvi put sudario sa onim što se zove 'geopolitika' i počeo je taj raspad, ranije trasiran - kaže za 'Blic' Vuković, i dodaje:
'Za vreme bivše Jugoslavije, kad je dolazio splitski Hajduk, Beograd se danima tresao, jer da biste znali koliko ste jaki, morate da se sudarite sa jakim. U odsustvu konkurencije, generalno su se spustili nivoi, samo to ne sme javno da se prizna.
Ali vi priznajete...
- Na svu sreću, malo sam i drčan, a sad sam definitivno siguran u sebe, što je važno, jer ja znam da znam. I što je važnije, ja znam da oni znaju da znam i zato se ne stidim da javno istupam i kažem to što mislim. Kažu, bez novca nema ni kulture, a vi ste u najtežem trenutku ‘93, osnovali časopis za vizuelne komunikacije 'Kvadrat', koji je preživeo...
- Pokrenuo sam ga kao lek protiv sopstvenog uništenja, ali ovde još ima konformizma. Na izložbama u organizaciji institucija i udruženja, već decenijama sve manji i manji broj ljudi hoće da učestvuje. Kako to objašnjavate?
- Jednostavno. Jedini naš akademik dizajna, nakon tri poziva neće da mi se javi, a verifikovan je od strane kompletne štampe doduše od pre četiri godine. Jer, on zna da ja znam da on ne zna. Na delu je strah od provere. Umetnici srednje dobi su već pomalo zaštićeni i neće da rizikuju, stariji drže kišobran pa kažu: 'Ajde, zovite me...' i sve se svodi na revije mladih, koji nude svoje adolescentne ideje ili bilo kakve druge, ali mi više nemamo pravu sliku, ni na Oktobarskom salonu, niti drugde. Više nismo teritorija koja može da ima godišnje referentne izložbe. Zaboravili smo se namerno ili slučajno. Situacija se kao smirila, ponovo mogu da kupim benzin, ponovo u džepu imam dve-tri hiljade dinara kao nekad i kao, ništa se nije desilo. Desilo se nešto veoma važno, nama su se smanjile teritorija i produkcija, nema konkurentnih sudara i dovoljno je da mu neko prihvati bilo šta, on pomisli za sebe... Ali, najveći broj ljudi zna da ne može da laže sebe. I to je, u stvari, razlog opstrukcije niza izložbi. Smatrate li da smo mi u krizi?
- Da, i to ne pojedinačnoj, tipa frizera ili košarkaša... Zašto su preživeli košarkaši? Zato što smo pre deset godina najbolje poslali u inostranstvo, i oni su, da se ne zavaravamo, samo naš genetski podatak, a formirani su zapravo u sistemu velikog drila; ali imali su dovoljno moralnog u sebi da se sakupe i daju, dva meseca, jedno drugačije obličje svom životu - i da pobeđuju... A mi koji smo ostali ovde, mi se borimo sami protiv sebe, sami protiv svih, i treba biti zaista veliki, veliki patriota i mazohista pa se baviti kulturom. Koja grana dizajna nas najbolje prezentuje u svetu?
- Film, ali možda se mi zavaravamo, možda smo i mi žrtve jednog drugačijeg informisanja, jer pogledajte koliko je malih zemalja postiglo neverovatne filmske uspehe. Sa tog aspekta i uspeh naše zemlje nije ništa veći od uspeha iranskog ili portugalskog filma. Ali, što se naša teritorija smanjuje, to nam je važnije da budemo veći negde u svetu. Tako je i u košarci. Stalno se pridaje veći značaj sebi nego drugima i nedostatak kritičnosti jedna je od bazičnih karakteristika ovog našeg trenutka. Kakve znake prepoznajete u predizbornoj kampanji?
- I ‘95. sam se bavio analizom znakova svih političkih partija, ali bez odjeka, jer mi već 30 godina nemamo referentno javno mišljenje o bilo kojoj disciplini primenjene umetnosti i dizajna.
Prekjuče, kada sam video plakat jednog kandidata, odlučio sam da objavim analizu komunikacije predsedničkog kandidata. Već dva dana se bavim time da Pelević, na primer, nema crvenu boju na plakatu - kravata mu je plava, da Vuk Drašković angažuje najskupljeg fotografa, koji mu po prvi put spušta pogled ispod ravni očiju uz natpis 'Zna put', a svi su odmah rekli: 'Po ko zna koji put'. Znači, taj čovek je očigledno nezreo da bude političar. On ne zna da pošalje poruku. Najrabljenija reč do 29. septembra biće: 'zna' - 'on zna put', 'Srbija zna', 'Oni znaju da ja znam'... Svi znaju sve, a druga reč je 'sve' ('Posao za sve' itd). Spajanjem ovih reči dolazimo do fantastičnog slogana 'sve-zna' sveznalica i to je njihova ključna poruka. Ovi izbori su karakteristični i zbog niskog budžeta, što je i pošteno. Šešelj se samo ispisuje flomasterima po svim ostalim, doduše objektiv ga nikada nije voleo. Ljubica Jelisavac
