Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Jun.2018, 15:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mijat Lakićević: Nek idu svi u lepi Honduras
Možda će se Srbija plasirati, tj. možda se već plasirala u osminu finala Svetskog fudbalskog prvenstva. Mi to u utorak, kada ovaj broj NM odlazi u štampu, ne znamo, jer se odlučujuća utakmica sa superfavoritom Brazilom igra u sredu, ali sportski je boriti se i nadati se do kraja. No ovde je, nažalost, najmanje reč o sportu. A bogami i nade je sve manje.
Radi se o tome da je “najvažnija sporedna stvar na svetu” u Srbiji postala “sluškinja politike”, i to u najsurovijem >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << i najsirovijem smislu. I TV spot u kojem su fudbaleri bili prinuđeni da učestvuju takav je kao da igrači, a bogami i navijači, kreću u rat, a ne na jedno sportsko takmičenje. Logična je posledica takvog “miljea” da se jedan poraz objašnjava svetskom zaverom i da se jedan (kakav god da je) fudbalski sudija šalje u Hag, “gde je i nama suđeno”. Stvar je, međutim, jednostavna i oko toga ne treba trošiti previše reči: pošto su fudbalske i sportske interese nacije podredili svojim sopstvenim finansijskim interesima, dvojac Kokeza – Krstajić, sa inspiratorom, ako već ne i kormilarom na Andrićevom vencu, morao je da za svoj neuspeh optuži nekog drugog i da pažnju javnosti skrene na drugu stranu. A pošto su već videli kako to radi čovek za koga tvrde da im je uzor, nisu žalili pirotehničkog materijala. Tako da je izgledalo da se Srbija sprema da ponovo objavi rat celom svetu. Ili makar “tzv. Kosovu”, kako se sve češće naziva (nekadašnja) južna srpska pokrajina, koja, dakle, više nije ni “lažna država” ni “takozvana republika” nego – tzv. Kosovo.
“Provokacija, provokacija!” – kreštali su prorežimski mediji zbog toga što je fudbaler Švajcarske Đerdan(!?) Šaćiri na jednu kopačku stavio zastavu Kosova. Kada je, pre godinu-dve dana, fudbaler Austrije Marko Arnautović na utakmici nosio kopačku sa imenom i zastavom Srbije – na drugoj su bili ime i zastava Austrije – isti ti mediji vikali su: “Bravo, bravo, kakav patriotizam.”
Ovo buđenje iz “Ruske bajke”, kako su na RTS-u nazvali specijalnu emisiju posvećenu svetskom prvenstvu, podsetilo je – u obilju drugih (pedeseto)godišnjica koje ovih dana obeležavamo – na jedan pravi “fudbalski rat” pre gotovo tačno pola veka, 1969. godine. Reč je o ratu – koji još zovu i “stosatnim” jer je trajao od 14. do 20. jula – između Salvadora i Hondurasa. Povod za taj sukob bila je fudbalska utakmica između dve zemlje u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo u Meksiku, tj. tuča koja je izbila nakon meča. Uzgred, u toj utakmici pobedio je Salvador, koji se tako prvi i jedini put plasirao na Mundijal. A u ratu je, iako je trajao manje od nedelju dana, poginulo oko 5.000 ljudi. Ah, da, uzrok rata bio je spor oko granice.
Nešto što izgleda kao da je iz sasvim drugog vica, ali je zapravo deo iste matrice, tj. istog procesa “proizvodnje ludila”, jeste izjava Nenada Popovića. Ministar bez portfelja zadužen za visoke tehnologije uputio je predsedniku Aleksandru Vučiću (bilo bi logičnije premijerki Ani Brnabić – mada, kad se malo bolje razmisli, možda i nije) predlog da se formira radna grupa za borbu protiv lažnih vesti. Kad čovek pročita tu vest, prvo što pomisli to je da je – lažna. Jer, zbilja, kome ozbiljnom tako nešto uopšte može pasti na pamet. Pa toga bi se i njuznetovci teško setili.
Sve je otišlo u Honduras, kako davno (2006) reče Đorđe Balašević u pesmi čiji poslednji stihovi glase: “Nek idu svi malo u Honduras. Ili u Kaunas. Ne, bolje u Honduras”.
Eee, Đole, Đole. Dno dna!
