Izvor: Politika, 16.Avg.2011, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuvarice ne zajmi začin, jer nije način
Oni se opredeljuju za taktiku kukavičjeg jajeta. Ubacuju svoju dušu u pripadajuću im ustanovu da se onde uleži pa da skoči od početništva na sam vrh
Nad šporetima su nekad visile „kuvarice”. Uz vezeni crtež bile su izreke svakodnevne mudrosti u domaćinstvu. Najslavnija je ona „Kuvarice, manje zbori da ti ručak ne zagori!” Ali, najoriginalniju je na smederevskoj pijaci, ranih šezdesetih prošlog veka, otkrio dokumentarista Petar Đurić. Na tezgi „trukovanih” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << matrica za vez našao je ovaj biser: „Domaćice, ne zajmi začin, jer nije način!”
Kapitalan nalaz: on dokazuje da u našoj narodnoj tradiciji postoji naročito osećanje prefinjenosti, životnost stila.
Javljaju mi ovih dana prijatelji iz Novog Sada da su izreku o načinu finom primenili u političkom dijalogu. U jednoj biblioteci već dvadeset godina upravnik je bio isti čovek. Kao što bibliotekar valja da bude, ovaj je čuvar književnog blaga novosadskog životnog kruga, umni besednik, obziran promotor književnog života na tribinama biblioteke. Što je duže bio direktor to je više pazio na Veberovo pravilo birokratizacije koje glasi: „Što je više (tapaciranih) vrata do ulaska u kancelariju nekog šefa, ili šefića, to je on veći „bonapartista” Naš se direktor, da bi proširio radne prostore u biblioteci, odselio na mansardu. Tu u adaptiranom tavanu iz 18. veka, pod potcrepnim lamperijama smestio je svoj „kabinet”.
Često smo govorili da je stalnost ovog stručnjaka na svom radnom mestu dokaz da ne vladaju kod nas i u vreme „demokratije” baš uvek partijski kriterijumi. Smene vlasti su potvrđivale da je to tačno. Opštinski načelnici pomenutog stručnjaka nisu dirali, iako su bili različitih partija. Ali stigla je i godina 2011. Sad je ovaj poslednji stručnjak odnesen olujinom partijašenja.
Najpre su mu poslali uput da njima voljom naroda pripada jedno radno mesto baš tu u biblioteci. Direktor primi tog mladića. Iziđe mu u susret višestruko. Kad se navršilo godinu dana, kaže anegdota – ulazi šefu mladunac i kaže: „Moja partija je odlučila da ja postanem v. d. direktora, a vi do petka da ispraznite svoje fioke i ustupite mi svoj kabinet!“
***
Grupa javnih radnika u Novom Sadu tad pokrene pitanje prefinjenosti stila u politici: „Mi ne osporavamo pravo vaše stranke na partijsko vlasništvo javnih funkcija. Ali nas po slovu najoriginalnije srpske „kuvarice” tangira vaš način. A valja znati da svaka naša domaćica zna da treba imati stila (načina) pri začinjanju jela...
U čemu je stilska greška? U brutalnoj iznenadnosti partijske mere. Nameće mi se pitanje: hoće li opet početi „partijaši” da mašu svojim knjižicama. Rade Šoškić je godine 1962. kod Osipaonice na rampi video mladog vozača kako izaziva sudar. Kad mu je saobraćajac prišao da ga zapiše, ovaj je izvadio iz bluze malu crvenu partijsku knjižicu i dreknuo: „Odbi! Znaš li ti ko sam ja!”. Ako hoće, razlika je samo „u diferenciji”: onda je mahao jednopartijskom a sad maše višepartijskom knjižicom. No, ostala je suština, one su uvek partijske. Vlasničke. Stara vlasništva, novi vlasnici.
U čitavoj ovoj borbi s vetrenjačama koju vode branitelji očišćenog stručnjaka, nema nekih gromovitih argumenata. Kao i uvek kad je reč o stilu, stvar je u finesama. Umesto da na vrh kuće „koja pripada njima” (a neka im pripada ako je u tome smisao parlamentarizma) dovedu nekog od u njoj radno prisutnih svojih članova, oni se opredeljuju za taktiku kukavičjeg jajeta. Ubacuju svoju dušu u pripadajuću im ustanovu da se onde uleži pa da skoči od početništva na sam vrh. U tome ima nečeg nemilog. To nešto „nije način”.
Raša Popov
objavljeno: 16.08.2011.
