Izvor: Blic, 31.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glumica koju nisu pojeli skakavci
Glumica koju nisu pojeli skakavci
Najbolju žensku ulogu protekle godine na beogradskim scenama odigrala je Isidora Minić. Bila je to uloga Nadežde, obične devojke posebnih sposobnosti u predstavi 'Skakavci' Biljane Srbljanović, reditelja Dejana Mijača, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
'Od početka sezone ‘Skakavce’ smo igrali ređe nego što bi ih, kako se meni čini, publika prihvatila. Reč je o velikoj podeli, tako da se lako pojavljuju problemi', kaže >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Isidora Minić sumirajući dosadašnji život 'Skakavaca' i dodaje: 'Najvažnije je da publika i dalje reaguje kao na premijeri, da pažljivo prati igru i da reaguje na pravi način. Razgovarala sam sa mnogima koji nisu iz pozorišta i oni su mi rekli da im je čudno što su tokom predstave veseli, vedri, vrlo im je zabavno, čak bivaju uvučeni u tu igru, ali kada se završi predstava, vrlo su zapitani. Pitaju se šta su uradili sa svojim životom, šta su uradili sa životom svoje dece.' Nadežda je dobra devojka, svima pomaže, još je i vidovita?
- Tu ulogu sam emotivno primila jer je Nadežda slična meni. Kada sam dobila komad na čitanje, iako mi nije bilo rečeno koga igram, odmah sam znala koja je uloga meni namenjena. Nadežda živi sama, ali ta samoća uopšte nije strašna, to je njen normalni način života, ona živi vedro i optimistično jer je život lep, i bez obzira na to što ćemo jednog dana svi umreti, lepo je što si dobio da uopšte postojiš. To što ona ima potrebu da se svakome nađe pri ruci, to je ono na čemu sam insistirala više nego na njenoj začudnosti, na toj njenoj sposobnosti da čita tuđe misli. Osim u ovakvim predstavama, i vi kao i vaše kolege igrate i u lakšim komadima.
- Bez obzira na to o kakvom komadu je reč, može on biti lak ili više lak, ali ja uvek počinjem da radim sa iskrenim uverenjem da treba da tražim ono što te ljude čini živim. Svakom komadu, bez obzira da li ga je pisao Šekspir, Fejdo, Biljana Srbljanović, Stevan Koprivica, bilo ko, moraš pristupiti iskreno da bi ti publika poverovala. Da bi i posle neke predstave koja pripada lakšoj formi publika razmišljala o smrti, o tome kakvi smo to ljudi, a ne da se samo smeje.
Da li sumirate proteklu godinu u vreme novogodišnjih praznika?
- Ranije to nisam činila, ali sada počinjem. Upravo sam ovih dana nešto analizirala i shvatila da mi je potrebna neka pauza. Potrebno mi je da više ne ulazim u posao radi posla. Ove godine sam imala premijeru 'Smrtonosne motoristike' u 'Ateljeu 212', premijeru 'Skakavaca' u JDP-u, snimila sam film 'Potera za Sreć(k)om', imam dosta predstava na repertoaru, radim jednu seriju... Pa i nije loše. Mislim da umetnik mora, posle intenzivnog rada, da napravi pauzu kako bi se na miru pozabavio onim što je uradio. Mislim da se jedino tako može održati iskrena želja za novim izazovima. Živimo u neveselom trenutku; kakva su vaša očekivanja?
- Ovo sada ide kako ide, sporo, ali nerealno sporo. Mi očigledno moramo da ispunimo ono što moramo, kako bismo stigli tamo gde smo odlučili da odemo, ali kao i sve, i to radimo kampanjski. Treba živeti sa svim tim zakonima koje uvodimo, shvatiti da svet to ne traži od nas samo forme radi. No pokušavam da se ne nerviram, da živim svoj život, da radim svoj posao jer mi je jasno da ne mogu mnogo da promenim. Živim najbolje što mogu, rešila sam, na primer, da svake godine priuštim sebi neko putovanje jer se posle toga osećam dobro, osećam da vredi što sam na ovom svetu. Ako već ne mogu da računam na neke svakodnevne stvari, kupovine i slično, mogu da se malo stisnem tokom godine i da otputujem negde kako bih uživala u nekim slikama, videla neke značajne građevine, upoznala druge kulture i uživala u životu. Željko Jovanović
