Izvor: Politika, 12.Dec.2012, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Domicilnost je ljudsko pravo svih prognanih
Rat Hrvata i Srba iz devedesetih godina prošlog veka– o kome, zapravo, možemo govoriti pre kao o etničkom sukobu – suprotstavljene strane vide različito. Njihovo viđenje rata može se uporediti sa viđenjem tkanine. Hrvati, naime, tkaninu vide s lica, s njene lepše strane, a Srbi s naličja, strane koja nije tako lepa ali je poučna, jer se na njoj vidi splet niti i tehnika po kojoj je tkana.
Presuda Apelacionog veća Haškog tribunala takođe se zasniva na viđenju rata s lica, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << s njegove ,,lepše strane” – pobede i mira – s tom razlikom što je njegovo naličje ono projektovalo u kontekstu ulaska Hrvatske u EU.
Po svemu sudeći, oslobađajuća presuda je donesena iz pragmatično-političkih razloga, a ne na osnovu legitimno očekivane analize naličja rata, odnosno istrage o počinjenim zločinima i sprovedenom egzodusu.
U razmatranju značaja i značenja (smisla) presude mora se uzeti u obzir raskorak u kontekstu vremena kada se zločin dogodio i prilika u kojima se presuda donosi. Prilike su se promenile. One su sada više na strani politike, a manje na strani prava.
Bolje reći više su prokuratorske, a manje jurističke. Haški tribunal je nastupio kao prokurator (punomoćnik) hrvatske strane. Zato laicima i izgleda da je odluka suda lege artis politička odluka.
Sudova s nepoverenjem je tokom istorije bilo više nego onih sa velikom kredibilnošću. Međutim, nijedna se presuda takvog suda tako dobro ne pamti kao ona koju je Pilat Pontije, prokurator Rimske imperije, doneo protiv Isusa iz Nazareta. Po jevrejskom pravu, Isus Nazarećanin nije mogao biti pogubljen, ali je po rimskom pravu – tadašnjem mondijalizovanom pravu – mogao biti razapet.
„Zar ne mislite da je nama bolje da jedan čovek umre za narod, negoli da narod sav propadne”, reči su sveštenika Kajafa. Sa stanovišta Rimske imperije, čije je interese Pilat prokuratorski branio, bilo je svejedno da li će Isus biti razapet vin ili nevin.
Zastupajući interese imperije, prokurator je presudio da je kriv. Opravši ruke tešio se mišlju da je bolje da jedan čovek strada nego da dođe do pobune. Nije prošlo ni 40 godina a do pobune je ipak došlo, nakon čega su Rimljani Jerusalim gotovo do temelja razrušili i spalili.
Isto je učinilo i haško Apelaciono veće: prokuratorski je branilo interese EU, čiji će član uskoro biti i Hrvatska. Nije mu puno smetalo što je presuda koju je doneo, suštinski gledano, inverzivne prirode. Veće je naličje rata, ratne zločine, o kojima je trebalo da sudi, sklonilo u senku pobede i mira, što je i hrvatske nacionaliste prijatno iznenadilo.
Oslobađajuća presuda je poruka hrvatskim nacionalistima da mogu i dalje nesmetano „tkati” Hrvatsku po metodu uradi sam, a drugi će učiniti sve da se tehnika tkanja nikad ne otkrije.
Drugo, ovakva presuda pomaže hrvatskom nacionalizmu da i dalje nesmetano i u korenu uništava hrvatsku kulturnu zajednicu, nudeći joj još jednu hipoteku, kao da Jasenovac nije dovoljan. Na tački na kojoj se u vreme Aušvica našla Nemačka – „na apsolutnoj nultoj tački kulturnog pamćenja” (Alaida Asman) – našla se i Hrvatska u vreme Jasenovca.
Hrvatski nacionalizam, neprestanom ideološkom diskreditacijom i političkom zloupotrebom Srba i njihove kulture, ponovo sramoti hrvatsku nacionalnu misao. Ideja i praksa koja sakralizuje svoju naciju, a drugu sateruje i progoni preko granice, tukući ih generalskim granatama, ne spadaju u kulturno nasleđe, nije pobeda mira.
Kolone prognanih, generacijama će se vući između Hrvata i Srba, sve dok ih kulturna Hrvatska i kulturna Srbija ne priznaju kao svoje hipoteke.
Domicilnost spada u ljudska prava svih prognanih kao odgovor na ljudsku nepravdu. Ovu ideju ljudskih prava sve „eksrepublike” moraće jednog dana da unesu u svoje ustave.
*Sociolog, profesor univerziteta
Mile Nenadić
objavljeno: 12/12/2012
