Izvor: Politika, 17.Feb.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Ikea” – Srbija: niko nije izgubio (2)
Dugotrajni pregovori švedskog proizvođača nameštaja i srpskih vlasti kao rezultat imaće obostrano zadovoljstvo. – To što su u tim pregovorima korišćeni mediji, smatra se primerom uspešne moderne komunikacije
Očekivanja su, gotovo, nepodeljena – švedski proizvođač nameštaja „Ikea” dobiće plac baš onakav kakav je potreban za šoping mol nadomak Beograda. Ali, to što je „>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << href="http://www.vesti.rs/IKEA-Beograd/" class="contenturl">Ikea” (uslovno rečeno) pobedila, ne znači da je država Srbija izgubila. Obe strane koje su u poslednje dve godine vodile bespoštedne pregovore i u njima koristile sva legitimna sredstva, pa i medije, mogu biti zadovoljne. „Ikea” želi da zarađuje i pravi profit, a Srbija traži da tako velika i poznata kompanija investira, angažuje domaće proizvođače nameštaja i zapošljava radnu snagu.
Ako bi se tražio (uslovni) „gubitnik” nadmudrivanja švedske kompanije i države Srbije, to bi po oceni pojedinih analitičara mogli biti domaći poslovni ljudi iz sfere biznisa sa zemljištem i nekretninama (u lokalnom žargonu poznatiji kao tajkuni). Neki od njih ostali su „kratkih zarada” jer nisu uspeli da „Ikei” prodaju svoju zemlju da na njoj gradi šoping mol, a drugi već „škrguću zubima” što i za njih ne važe olakšice prilikom kupovine zemljišta koje će dobiti ta kompanija.
Niko ne krije da su pregovori bili komplikovani. Da bi se stiglo do obostrano korisnog rešenja, obe strane su koristile medije, naročito štampane, da pripreme javnost i ostvare svoje ciljeve.
Tako, na primer, samo dan pred usvajanje zakona o planiranju i izgradnji od kojeg očekuje znatne beneficije, „Ikea” (10. septembra) obaveštava javnost u Srbiji da je obustavila najavljenu gradnju robne kuće zbog administrativnih prepreka i skupog zemljišta, ali da očekuje da će „novousvojeni zakon o planiranju i izgradnji doneti priželjkivano skraćenje vremena za izdavanje dozvola”.
Zakon je donet 11. septembra, a prema kasnije usvojenoj uredbi lokalne samouprave mogu nekom investitoru besplatno da dodele plac za izgradnju.
U oktobru saznajemo o ozbiljnoj nameri Vlade Srbije da privuče ovako značajnog investitora, a o tome je govorila činjenica da je posao pregovarača na sebe preuzeo lično premijer Mirko Cvetković.
Država Srbija zatim pušta informaciju da će tenderom biti oglašen zakup 70 hektara zemljišta Instituta za stočarstvo pored autoputa Beograd–Zagreb, što je signal za švedsku kompaniju. Iz „Ikee” stiže „hladan” odgovor da će tek odlučiti da li će učestvovati u trci. A zatim sledi novo lobiranje putem medija: „Šveđani se okrenuli privatnicima i pregovaraju sa Miroslavom Miškovićem o placu pored beogradskog aerodroma”, „’Ikea’ je očito umorna od birokratskih, pravnih i drugih peripetija”, „’Ikea’ je odložila odluku o otvaranju fabrike u Srbiji”"
Javnost zatim saznaje koliko je vladi stalo da dovede tu poznatu kompaniju, pa „je premijer dao nalog ministru Oliveru Duliću, Republičkoj direkciji za imovinu i vlastima u Beogradu da se hitno reše sva imovinskopravna pitanja, pripreme sve promene urbanističkih i planova detaljne regulacije, kao i saobraćajne infrastrukture, kako bi tender za zemljište Instituta za stočarstvo mogao da bude raspisan do kraja godine”.
Švedskoj kompaniji to nije dovoljno pa uzvraća da je „najveći problem to što je zemljište na kome se nalazi Institut za stočarstvo poljoprivredno i za njegovo preimenovanje u građevinsko kupac treba da plati još 50 odsto prodajne cene u skladu sa novim zakonom o poljoprivrednom zemljištu”.
Ni država ne ostaje dužna ako već mora da daje jeftino zemljište za tržni centar „Ikee”, pa gleda da i ona zauzvrat nešto dobije: „Očekujemo da švedska kompanija investira u domaću drvnu industriju, posebno na jugu, u ’Simpo’ iz Vranja”.
Tako se završava 2009. godina. Odmah na početku 2010. (11. januara) ministar Slobodan Milosavljević izražava uverenje da će u 2010. „biti završen i finalni dogovor sa ’Ikeom’".
Iz te kompanije, prema tvrdnjama štampe, s odobravanjem prihvataju ponudu i odgovaraju da su „odustali od gradnje objekata u susednoj Hrvatskoj i nameravaju da u Beogradu naprave centar svojih aktivnosti u regionu bivše Jugoslavije”.
Sredinom januara iz vlade je medijima potvrđeno da „Ikea”, posle devet godina pregovora, uskoro počinje da gradi objekat na lokaciji „Soko salaš” Instituta za stočarstvo u blizini autoputa Beograd–Zagreb. Taj plac je, uredbom vlade o konverziji zemljišta koja je usvojena krajem januara, postao vlasništvo države i sada ga lokalna zajednica može prodati po nižoj ceni ili besplatno dodeliti investitoru ako on zaposli jedan odsto od ukupnog broja radno sposobnih stanovnika te lokalne zajednice.
Komentarišući posle svega takve poteze, jedan od velikih domaćih investitora u nekretnine ocenjuje danas za „Politiku” da se „’Ikea’ sve vreme pregovora krajnje racionalno ponašala kao investitor, da ona ima ’tešku ruku’ kad je u pitanju ulaganje, odnosno trošenje kapitala”.
Iz današnje perspektive, i konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević (koji je devedesetih godina bio savetnik švedske kompanije i član njenog upravnog odbora) kaže da ta kompanija nerado ulaže svoj kapital. „’Ikea’ želi da minimizira rizike koji postoje u Srbiji i zato ovako dugo traju pregovori. Naša mana bilo je skupo zemljište, a interes ’Ikee’ je uvek bio jeftina nadnica u Srbiji”, kaže Kovačević.
– Uredba vlade kao da je pisana za „Ikeu” i nema sumnje da će je ona kapitalizovati. Previše je bilo cinculiranja. „Ikea” će odugovlačiti sve dok im država ne kaže „evo vam za džabe” – smatra Siniša Nikolić, konsultant i vlasnik savetničke firme za ulaganje u nekretnine, odgovarajući na pitanje „Politike” o toku dosadašnjih pregovora.
Mnogi domaći investitori u nekretnine sada postavljaju pitanje zašto isti status Srbija ne da i svojim, domaćim investitorima, odnosno zašto oni nisu dobrodošli.
Dvogodišnji intenzivni pregovori bili su i povod da se (ne samo) laička javnost zapita da li možda ta kompanija ima svog lobistu u vrhu srpske vlasti. Siniša Nikolić kaže da je „’Ikeu’ jedino interesovalo može li da dobije plac bez tendera”.
– Smatrali su da treba da budu povlašćeni zbog toga što su veliki i poznati i da zbog veličine lokacije ne treba da imaju konkurenciju. Neka i bude tako, ali država mora da im stavi restriktivnu klauzulu da ne mogu da otuđuju, preprodaju zemlju izvestan broj godina i da ih obaveže da nekoliko domaćih fabrika uzme za strateške partnere – tvrdi Nikolić.
I posle toliko pregovora i potrošene komunikacijske „municije”, još nije poznato da li će i kada „Ikea” doći u Srbiju.
– „Ikea” taktizira dve godine i čeka momenat političkog oportuniteta. Sve što ta kompanija traži, srpska vlast će dati pred izbore da bi se posle u kampanji hvalila kako je „ona dovela ’Ikeu’” – tvrdi vlasnik jednog velikog placa u Beogradu.
A doktor komunikologije Borislav Miljanović kaže da nije ništa neobično u tome što su obe pregovaračke strane koristile medije za svoje interese da bi ojačale pregovaračku poziciju.
– Ne znam koliko je svaka od njih dobila, ali čini mi se da ni država Srbija, ni „Ikea” nisu mnogo izgubile. Srbija će dobiti „Ikeu”, a „Ikea” novi objekat u regionu. Komunikacija je korišćena kao kod svih velikih pregovarača. Ispipavaš teren, dižeš svoju a obaraš cenu druge strane, proveravaš kakve su pozicije druge strane i izazivaš drugu stranu da se još malo „otvori”.
– Tako je „Ikea” tražila od Srbije da spusti cenu zemljišta, a Srbija od „Ikee” da sarađuje sa domaćim fabrikama drvne industrije – kaže Miljanović.
Miša Brkić
[objavljeno: 18/02/2010]
