Izvor: Blic, 30.Apr.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rude ima koliko hoćeš, samo nema čime da se kopa
BOR - Na aprilskom suncu grotlo Rudnika bakra Veliki Krivelj kod Bora nestvarno podseća na mesečevu površinu. Zmijolikim spiralnim putem koji vodi od površinske kote i završava bezdanom dubokim 200 metara, dahću teški kamioni natovareni sa 170 tona tereta, od koga će se nakon prerade izdvojiti sirovina za dobijenje toliko traženog crvenog metala. Za sobom ostavljaju oblake prašine koja rudarima para nozdrve i tera suze na oči.
Osim kamiona, klizavim improvizovanim putem >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koji je ispunila voda i stvorila pravo malo jezero, može da se probije samo terensko vozilo „uaz" kojim veštim žuljevitim rukama upravlja poslovođa Goran Jović iz sela Donja Bela Reka. Uspevamo da se probijemo iz drugog puta.
- Ovako ti je često, ali smo navikli. Taman kada se put poravna, prođu kamioni koji naprave kanale ispunjene vodom, što se sliva sa brda. Zimi, kada zaledi, ovde je rizično i pravi pakao - objasnio nam je.
Krivudavi put dalje vodi do nove kote. Tamo nema vode, ali je nevolja druga. Vetar okreće oblake prašine od koje se jedva razaznajemo.
- Eto, to ti je život rudara. Radimo sada kao i pre dvadeset, trideset godina, samo što je tada mehanizacija bila nova, a ruda bogatija. Bilo je para za sve. I za državu, i za one koji nisu radili. Sada hoće da nas prodaju, pa ne ide. E, kada bi država i nova vlada imali sluha da još malo ulože novac u mehanizaciju, gde bi nam bio kraj sa ovom cenom bakra. Rude je koliko hoćeš, samo nema čime da se kopa - kaže nam vozač dampera Zoran Popović, koji je ceo radni vek proveo za volanom.
Ukoliko uskoro ne bude bilo novih mašina, posle dva neuspešna tendera za prodaju RTB-a u čijem sastavu posluje i Rudnik Veliki Krivelj, rudari su saglasni da im se loše piše.
Žale se da su gume na damperima ćelave i da prašina uništava motore.
- U ovakvim kopovima - podseća Popović - cisterne koje bi polivale puteve su obavezne.
Njegov kolega Dragoslav Kalinović izdržava ženu i troje dece i priželjkuje platu od osamdesetak hiljada. Kaže, sve je skupo i to bi bilo taman za dostojanstveniji život. Iako je ceo radni vek proveo u rudniku, nije dobio stan, niti može da sebi priušti kredit kojim bi ga kupio.
Daliboru Stošiću je svega 27 godina, ali je na njemu ogromna odgovornost, ali i privilegija. Iako školovan za ekonomskog tehničara, opredelio se za rudarstvo. Vozio je kamione, a sada upravlja nedavno pristiglim bagerom. Rudari kažu, ponosom ovog rudokopa.
- Moje kolege koje izdržavaju porodicu su pravi mađioničari. Na nama je velika odgovornost jer mašine kojima upravljamo koštaju više miliona dolara. Ipak, opredelili smo se za ovaj poziv, pa o svemu vodimo računa kao da je naše - kaže Stošić.
Za razliku od kamarata koji rade na površini, njihove kolege u Rudniku Jama rade pod mnogo težim uslovima. Promaja i vlaga ostavili su dubok trag na njima. Do februara prošle godine, kada je pod naletom jalovine nastradao njihov kolega Milivoje Pavlović, „jamci" su bili opušteniji pri silasku u okno.
Ipak, oni koji su rešili da iz ljubavi prema crnom rudarskom hlebu svakodnevno silaze više stotina metara u utrobu zemlje, kažu da je u odnosu na rudnike uglja ovo ipak „banja".
Borski rudari od pre dve godine ipak imaju jači motiv za rad. Plata je sa 17.000 dinara stigla i do 40.000. Za razliku od pre nekoliko godina, kada su često radili u iscepanim čizmama koje su se punile vodom, sada, kažu, redovno dobijaju zaštitnu opremu.
Iako su prvomajski praznici na vidiku, to se među kamaratima ne oseća. Nekada su, prisećaju se naglas, radile kantine, a za praznike delila pojačana hrana. Bilo je mesa, sokova... Sada nose manjerke sa hranom, vele, kao pre pola veka. Ipak, sve dele ravnopravno i sa setom se sećaju zlatnih vremena. Nekada su Rudnici bakra Bor zapošljavali 5.000 radnika, a sada ih je oko 2.000.
.jpg)
