Izvor: Blic, 28.Apr.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najbolji srpski čelik iz nežnih ruku
SMEDEREVO - Treća smena, gluvo doba. Železara ne spava. Lije se čelik. U Toploj valjaonici grdosija od deset tona brekće, bez duše. U kabini čeličnog gorostasa Slavica Jocić-Dukić. Komanduje kranskom dizalicom najvećeg srpskog proizvođača čelika. Ova nežna dama čeličnog srca jedna je od desetak koje su fotelju i računar, menjale za teške, muške, poslove u pogonima „Ju-Es stila" u Smederevu.
Slavica Jocić-Dukić (42) jeste žena koja je svoju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sudbinu čvrsto prigrabila nežnim rukama. Kada je pre dve godine u pogonima smederevskog SPIN-a, njeno ime osvanulo na spisku prekobrojnih, ova samohrana majka bila je na ispitu posle koga nema popravnog. Želja da sinu obezbedi bezbrižnu mladost, Slavicu - metalurga pretvorila je u Slavicu - dizaličara.
- Ostajanje bez posla je opcija koja nije postojala. Nemaština i podstanarski život bili su mesto gde se ne vraćam. Želela sam siguran i dobro plaćen posao kako bi svom šesnaestogodišnjem sinu obezbedila krov nad glavom. Nije važno kolika je cena. Tako sam postala dizaličar - priča Slavica koja u pauzi za doručak ne prepričava fabričke tračeve sa koleginicama. Zato jer ih nema. Ona radi sama sa tačno stotinu muškaraca.
- U početku je bilo nepoverljivih pogleda, ali ubrzo su me prihvatili. Pomagali, podučavali me i bodrili. Kad su osetljivi poslovi, šef traži mene, ali kolegama ne smeta. Nikada nisam delila poslove na muške i ženske. Na selu sam odrasla, vozila traktor, priključne mašine. Ko mi unosi dve tone uglja? Pa sama, sa sinom - kaže Slavica prva žena u istoriji fabrike osposobljena za dizaličara. Ali, ne jedina.
Dragana Stanković (44) joj je sestra po radnom mestu. Nju, međutim, nije primorao život da uzme dizalicu u svoje ruke. To je želela. Ona je vozač dizalice po zanimanju.
- Kao mala nisam se držala majci za suknju i varjaču, već sam pomagala ocu oko mehanike. Možda su za to krivi muški geni. Uz podršku oca, završila sam školu za dizaličare. Kolege su bile zapanjene. Žena, pa upravlja dizalicom koja nosi 45 tona. Gde to može, govori Dragana koja je dokazala da može. Pre nego što je došla u pogon Čeličana u „Ju-Es stilu" radila je u Fagramovoj livnici. Vozila kran, viljuškar i utvorivač. I tako 25 godina. Vozačku dozvolu ima od punoletstva. Još tada je popravlajla auto kada je izneveri na putu.
- Ne odbijam šerpu, ali draže mi je da vozim slabove u Čeličani. Težak je posao, odgovoran, radi se u tri smene. Vikendom, praznicima, za Novu godinu. Ali, to volim i zato sam tu - kaže Dragana koja je razvedena i živi sa trinaestogodišnjim sinom.
Ono što Dragana dizalicom donese u Odeljenju za skladištenje preuzima Svetlana Milosavlejvić (43). Na prvi pogled nežna i krhka. Palčica. Na drugi, hrabra i stamena. Iz Livnice Stare železare, gde je 20 godina pravila kalupe u pesku pre nego što je postala višak, Ceca se prekvalifikovala u skladištara.
- Nisam znala ni kako izgleda Čeličana ni šta je slab. Kada su me videli ovako sitnu, svi su me pitali: Gde ćeš, bre, ti ženo? Veći deo smene sam u pogonu, a manje u kabini gde na terminalu proveravam kvalitet slabova. Najgore je kada stižu topli slabovi. Tada temperatura bude i 60 stepeni - priča Ceca. Noćna smena joj pada teško, ali uz podršku supruga i dve ćerke odlučila se da ne bude domaćica, već skladištar.
O bezbednosti koleginica, opreme i objekata zajedno sa stotinama muškaraca brine Slavica Ilić.
- Bezbednost je ovde veoma važna. Rizičan je posao, a radim smene od po dvanaest sati, gde oka ne smeš da zaklopiš - kaže Slavica Ilić (39).
Umesto u suknjicama, šljokicama, sa top šminkom, poput mnogih zaposlenih žena, ove čelične dame na posao idu u radničkim kombinezonima, cokulama, sa šlemom na glavi i zaštitinim naočarima. Neke su tako htele, neke je život naterao. Svejedno, kolege kad ih sretnete u pogonu, šlem dole.
