Izvor: Blic, 19.Jul.2009, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gledao sam kako mi albanski teroristi kolju brata
Kosovska Kamenica - Posle desetogodišnjeg ćutanja, Srba Stojanović iz sela Boljevce kod Kosovske Kamenice, odlučio je da progovori o zločinu koji je 3. decembar 1999. godine učinio najcrnjim datumom u njegovom životu. Tog dana albanski teroristi su ga prvo naterali da sahrani rođenog brata koga su na njegove oči zaklali, a zatim da i sebi pripremi grobnicu. Dok je kopao raku, iskoristio je trenutak nepažnje zlikovaca i utekao.
Prvih dana NATO bombardovanja, Stojanović >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i njegov brat Živorad, zvani Živa, obojica radnici „Geosonde", krenuli su iz Beograda svojim kućama na Kosovo. Dok su tamo boravili, stiglo im je obaveštenje iz preduzeća da su ostali bez posla. Odlučili su da ostanu s porodicama i posle agresije, uvereni da nemaju čega da se plaše.
Sredinom novembra 1999. godine u njihove kuće su upali pripadnici KFOR-a. Po anonimnoj prijavi Albanaca, obojicu su uhapsili američki vojnici i sproveli ih u zatvor Sojevo kod Gnjilana. Ispostavilo se da su prijave bile lažne i posle šest dana tamnovanja, Amerikanci su ih, u pratnji šestorice Albanaca, kamionom prebacili do autobuske stanice u Gnjilanu.
– Samo su nas izbacili iz kamiona i kazali: „Sad ste slobodni". U stvari, Amerikanci su nas stavili u čeljusti zverima. Jer, čim smo sišli, na njihove oči je na nas nasrnula veća grupa Albanaca obučenih u maskirne uniforme sa oznakama UČK (OVK). Niko od vojnika KFOR-a ni da pogleda prema nama. Samo su seli su u kamion i otišli. Albanci nas gaze nogama, biju, čupaju za kosu i odvlače u jednu kancelariju na autobuskoj stanici. Tamo su nam u usta stavili maramice i obavili ih trakom. Mlatili su nas više od jednog sata. Poželeo sam da umrem. Zatim su nas onako izmrcvarene ubacili u kombi i doveli do motela „Kosovo" u selu Bresaljce – priča Stojanović.
Iz motela su zločinci poveli braću na stratište.
– Taj 3. decembar ću pamtiti dok sam živ. Izveli su nas bose u obližnju šumu, a temperatura je bila ispod nule. Nastavili su s mrcvarenjem. Tuku nas drvenim palicama, žiletima seku dlanove, a glavu zabijaju u smrznutu zemlju. S vremena na vreme sipaju nam vodu na glavu. Bilo ih je devetorica. Njih šestorica, s puščanim cevima uperenim u glavu, odveli su Živu dvadesetak metara dalje. Gledao sam kako ga kolju" Čuo sam njegove krike" Kad su se vratili, rekli su mi: „Idi, sahrani brata, i iskopaj sebi grob." Dok sam kopao raku, iskoristio sam trenutak njihove svađe i pobegao. Celu noć sam proveo u reci sakriven iza stene. Ujutru sam izašao na magistralni put Gnjilane–Priština, iskočio pred vozilo KFOR-a i zamolio vojnike da odemo na mesto zločina. Prvo su me odveli u policijsku stanicu u Gnjilanu, a zatim sam sa patrolom međunarodne policije otišao do Bresaljca i u šumi našao Živorada zaklanog – priča Srba.
On dodaje da su ubice poznate i da je jednog od njih identifikovao.
– Uhapsili su ga, ali, nažalost, i ubrzo oslobodili. Nadam se da će, ipak, Euleks policija pokrenuti postupak i da će zločinačka devetočlana grupa odgovarati – kaže Stojanović.
Iza Živorada je ostala supruga sa sedmoro dece.
– Gledam najstarijeg Miroslava. Imao je devet godina kad mu je otac ubijen. Dete je vezano za ovaj kraj, ali od čega da živi? Od branja pečuraka i od litre kozjeg mleka. Nigde posla. A molili smo, nema vrata koja nismo otvorili. Svuda su nas dočekivala samo obećanja i sažaljenje – veli Srba.
Živoradova supruga Zorica dodaje:
– Neka dođe neko da vidi šta je od Živoradovog domaćinstva ostalo. Samo sirotinja i nemoć – kaže Zorica, i pokazujući jedinu Živoradovu fotografiju, onu iz lične karte, po kojoj je telo njenog supruga identifikovano u američkoj bolnici u Gnjilanu.
