Izvor: Politika, 25.Jun.2015, 08:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Voze druge na odmor, a sami se ne odmaraju
Vozači do grčkih letovališta voze 13-14 časova, imaju pauzu nekad od samo dva-tri sata pa kreću nazad ka Srbiji. – Do Halkidikija dva odmora
Vozači i vodiči odmahuju glavom kada treba da kažu kako zaista izgleda putovanje od gradova u Srbiji do nekih od mesta na moru, najčešće grčkom. Strah da će dobiti otkaz, ali i da će agencija za koju rade biti zatvorena ili izgubiti licencu jači je od želje da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << otvoreno pričaju o problemima sa kojima se svakodnevno suočavaju.
A njih je na pretek: pauza između dva putovanja koja bi trebalo da traje makar 24 časa ponekad se svede na svega nekoliko časova, u kojima vozač ne stigne ni da predahne, a kamoli da se naspava, pa njegov umor postaje hroničan. Na žalost, baš taj umor glavni je uzrok nesrećama.
Ponekad na novo putovanje kreće gotovo odmah zbog bolesti kolege, ali mnogo češće zbog „gustog” rasporeda polazaka, jer pojedine agencije ne bi li što više zaradile, putovanja organizuju svakodnevno. Nekada se na granici čeka po pet-šest časova, pa umesto planiranog višesatnog odmora na moru, vozači imaju tek toliko vremena da očiste autobus i okrepe se kafom, uz prozivku turista kojima se letovanje završilo pa žele što pre da krenu kući.
Prva pauza na turističkom putovanju ka grčkim letovalištima, prema priči vodiča iz jedne od popularnih turističkih agencija, pravi se najčešće u mestu Predejane, tri i po i četiri sata posle polaska iz Beograda.
– Pauza traje 45 minuta i vozači i mi koristimo je za obrok i da protegnemo noge. Tu je i prva zamena vozača, onaj koji je vozio odlazi u bunker da spava dok upravljač posle pauze preuzima drugi vozač i hita ka granici. Ukoliko imamo sreće, čekamo oko sat vremena, ali nekada je to čekanje daleko duže. Sledeća pauza je najčešće odmah posle granice, u Makedoniji, i nju retko koja agencija preskače, jer je gorivo kod naših suseda jeftinije pa se obavezno natoči rezervoar – priča ovaj vodič.
Vožnja kroz Makedoniju traje oko dva sata i zatim sledi granica sa Grčkom. I to je, naravno, lutrija, nekada se redovi vozila otegnu, nekada i carinici umeju da „zakeraju”. Kada se granica pređe, ukoliko je mesto na Halkidikiju, više se ne prave pauze, pa nema ni zamene vozača. Kada se prevoze turisti u udaljenija letovališta, poput Krfa, Lefkade, Parge, onda se pravi bar još jedna pauza u Grčkoj, kada se vozači opet menjaju.
– Neke agencije obezbeđuju vozačima smeštaj, iznajmljenu sobu gde mogu da odspavaju, a ako stignu rano ujutru imaju vremena i da se okupaju i propisno odmore, pa da uveče krenu sa novim putnicima ka Srbiji. Neki vozači, međutim, nemaju tu pogodnost pa se snalaze kako znaju i umeju – priča naš sagovornik.
Na žalost, često je pauza između dolaska i odlaska previše kratka, a za to vreme treba očistiti vozilo, proveriti njegovu ispravnost i spakovati kofere turista. Tu obično nastane drama. Turisti su nervozni, pokušavaju da ubace kofere preko reda u prtljažnik, u kojem nema mesta za sve torbe, jer putnici po pravilu nose po dva-tri kofera. Znači, odmora praktično i nema, pa posle 13-14 sati upravljanja autobusom, ili provedenih u skučenom boksu za spavanje gde čovek ne može ni da se okrene, kreće se nazad – u novu vožnju koja opet traje do 14 časova. Teško je u tim okolnostima sačuvati koncentraciju i budnost.
– Vodiči veći deo puta provode u razgovoru sa vozačima, dodaju vodu, sendvič ako treba, tu su i granice i naplatne rampe... Trudimo se svi da putovanje protekne bez problema – objašnjava naš sagovornik.
D. Ivanović
-----------------------------------------
Ispovest vozača: jedva čekam da vidim krevet
„Najteže mi je da vozim od dva iza ponoći pa dok ne svane.
Prispava mi se, ali skoncentrišem se, popijem kafu i porazgovaram s kolegom. Tada me odjednom „pusti”. Tako se izborim sa umorom i osećam se kao da sam spavao celu noć”, poverava nam vozač turističkog autobusa.
Naš sagovornik je prekaljeni profesionalac. Iza njega su decenije vožnje i hiljade pređenih kilometara. Želeo je da priča o svom poslu, ali pod okriljem anonimnosti.
On smatra da je uzrok saobraćajne nesreće koja se dogodila pre dva dana, kada se prevrnuo autobus pun turista – umor.
– Plašim se da je kolega zaspao i da je to uzrok sletanja i prevrtanja. Nesreća se dogodila nešto posle četiri, pre svitanja, na autoputu – kategoričan je naš sagovornik.
On dodaje, da je satnica (radno vreme vozača) definisana Zakonom o bezbednosti saobraćaja. Propisano radno vreme za vozače međunarodnih linija je devet sati vožnje u toku dana, uz obaveznu pauzu. Naš sagovornik priča da taj zakon nikad nije prekršio.
– Nema igre s tim. Posao je odgovoran. Sudbine ljudi su u našim rukama. Držimo volan, a porodice sa malom decom sede iza nas. Ne smemo da napravimo grešku. Posle vožnje autobusa od najviše četiri časa i trideset minuta, vozač mora da koristi pauzu u trajanju od najmanje 45 minuta. Vozač koji je deo višečlane posade mora da koristi dnevni odmor u trajanju od najmanje devet časova. Takva su pravila – kaže i ističe da se radno vreme vozača kontroliše putem tahografa, koji mogu biti digitalni i analogni. Ovaj uređaj pored vremena provedenog u vožnji, beleži i vreme odmora, brzinu kojom se vozilo kretalo, kao i pređenu kilometražu.
Ovaj vozač priznaje da kada se vrati s puta „jedva čeka da vidi krevet”.
– Naporno je, ali imam svoj ritam – priča naš sagovornik i dodaje da najčešće putuje u Grčku i Švajcarsku. Otkriva da je najobazriviji pred dolazak na odredište.
– Znam svaku krivinu na putevima kojima vozim. Ponekad je autoput opasniji od krivudavih saobraćajnica u kanjonima.
Bolja mi je koncentracija kada je drum loš. Oduzmem gas, prikočim, prešaltam... A autoput ume da zavara. Samo držiš pravac i volan. Još ako je vreme pre svitanja i blizu smo konačnog odredišta, nema opuštanja – kaže vozač.
A. Bojović
